Посебна част нам је да све чешће нашег Пријепољца Драгана Деспотовића Дрџу виђамо у нашем граду и што се, бар како нам је рекао, овде најлепше осећа и већ пар година прави себи прелеп кутак, а са комшијама и пријатељима гради и Цркву, и све то у свом родном селу.
Давно је била 89. година када си дипломирао и решио у нимало лаким околностима да се вратиш у родни крај и ту започнеш каријеру. Да ли је то била једина опција коју си желео или си се двоумио да ли да одеш у другом смеру?
„Дипломирао сам у новембру 1989. и размишљао сам да наставим постдипломске студије, такође на академији у Сарајеву, али то сам могао тек од следеће школске године, од октобра 1990. Након месец дана од дипломирања, указала се могућност да радим у основној школи на Коловрату где сам заменио своју некадашњу наставницу Наталију Дробњак. Након неколико месеци почео сам да мењам и свог некадашњег професора Данила Радовића у пријепољској гимназији, а касније и у машинској и економској школи. Иако сам у току студија размишљао само о уметничкој каријери, посматрајући са ове временске дистанце, педагошки рад ми је улио додатно самопоуздање и искуство директног разговора са младим људима. То ми је много помогло у даљем раду и у креативном и педагошком процесу, јер сам у Холандији, поред статуса самосталног уметника, радио 8 година и као доцент на Уметничком институту Питер Бројгел (Pieter Brueghel) у Фехелу (Veghel).“
У току школовања, ко је открио твоју љубав сликарству и упутио те на образовање у том смеру?
„Од почетка рада (мислим 1979.) дом културе у Пријепољу био је центар културног живота где су са радом кренуле многе секције, а међу њима и ликовна коју је водио Проф. Изудин Поровић. Колико смо озбиљно схватали и радили на секцији најбоље говори податак из каталога са изложбе ликовне секције Дома револуције (како се тада звао), са Октобарског салона младих; од двадесетак учесника само неколико касније није завршило уметничке школе. Пошто је било тешко уписати уметничку академију, јер се примао јако мали број студената, у страху да нећу бити примљен, на наговор тадашњег комшије и пријатеља Зорана Словића, конкурисао сам на Педагошку академију у Никшићу, где сам и примљен 1984. Та година студирања у Никшићу ми је омогућила да се спремим за пријемни на академији у Сарајеву где сам био други на листи од 80 кандидата који су полагали пријемни испит.“
Да ли је Пријепоље имало поред Милешевске колоније још неке да кажемо инкубаторе уметника, и који догађаји и људи су оставили печат тога времена?
„Већ сам поменуо неколико људи који су сваки на свој начин учествовали у одлуци да кренем у свет ликовних уметности, а поменуо бих још и Професора Зорана Пурића и Јусуфа Хаџифејзовића, као и Ђорђа Кадијевића и Николу Кусовца, озбиљне уметничке ауторитете признате у тадашњој Југославији, који су на најбољи могући начин од једне сјајне идеје, окупљања уметника у Милешевску уметничку колонију, изградили озбиљну уметничку институцију. Осим ликовне сцене снажан печат тадашњој културној клими у Пријепољу давали су Библиотека са књижевним вечерима и Фестивал аматерских позоришта Србије који се више пута одржавао у Пријепољу, не само због одличних сценско техничких услова дома револуције, већ и због позоришне публике, коју је сам фестивал временом однеговао.“
Када си осетио да Пријепоље постаје тесно за тебе и шта је било преломно да кренеш у свет?
„Отишао сам у посету 1995. године пријатељима Ђорђу и Горану Чпајаку у Италију, Пријепољцима који су већ тада градили успешне уметничке каријере. Касније, 1998. године, радио сам у графичком атељеу Швајцарског уметника Данијела де Кервена (Daniel de Quervain) и имао успешну самосталну изложбу у Берну. Та два боравка у иностранству улила су ми додатно самопоуздање и показала да мој рад има потребну занимљивост и квалитет за интернационалну сцену. Све што се дешавало деведесетих година у нашој тадашњој земљи, Југославији, убрзало је одлуку да живот и рад наставим у иностранству. Тако сам се са породицом нашао у Холандији.“
Као и сваког уметника, вероватно и тебе покреће неки истраживачки дух, сама духовност, или све заједно, а у свету све чешће примене вештачке интелигенције, шта мислиш колико све то заједно утиче на стваралаштво, способност расуђивања, мишљења, одлучивања и да ли ће можда доћи време кад више нећемо моћи да верујемо сопственим очима?
„Нове технологије и вештачка интелигенција у уметности као и у другим областима живота свакако могу бити од користи и помоћи. Наравно, млађи уметници и они који ће касније доћи, вероватно ће увелико користити помоћ нових технологија, али то је само техничка помоћ у стваралачком процесу. Креативност и духовност која уметност чини уметношћу, поседује само човек. Свет који нас окружује, као и време у коме живимо, тј. дух тог времена, неминовно утичу на све људе, али свако од нас спољне утицаје и информације провлачи кроз сопствене филтере и прерађујући их, тај свет доживљава на свој начин. Док ствара своје дело, уметник га осмишљава и производи у одређеном тренутку, делићу вечности. Спољни утицај или технолошка олакшања доприносе лакшој реализацији уметникове идеје, али мислим да у основи сваког великог уметничког дела постоји необјашњиви спој елемената који га чине ванвременским и непоновљивим. Време, које не постоји из визуре вечности, је најбољи судија.“
По Вашем мишљењу, која је дефиниција уметности и како се рађа потреба да човек ствара уметност?
„Дефиниција уметности, као и сама потрeба да се човек уметнички изрази, кроз историју се мењала. Од најстаријих уметничких дела, цртежа из пећина на којима су наши уметнички преци из ритуалних радњи цртали и сликали животиње, до показивања религиозних осећања или снаге и моћи појединаца и царства, или разбибриге и доколице. Човек је одувек имао непрекидну потребу да ствара уметност. Морам признати да на самом почетку бављења уметничком професијом нисам размишљао о тој необјашњивој потреби, али сам се искрено препустио тој авантури. Од уметничке литературе, коју сам радо читао, снажан утисак на мене оставиле су романтизоване биографије познатих уметника (Микеланђела, Лотрека, Ван Гога, Рембранта, Пикаса, Дишана,…). Њихова уметност, као и сам живот су ми на један занимљив начин приближили време у коме су живели. Схватио сам да није случајност да живим и радим у Брабанту, провинцији на југу Холандије, недалеко од родног места Ван Гога и Нунена, места где је насликао своје прво ремек дело из његове тамне фазе, ‘Људи који једу кромпир’. Та слика, као и дух тог простора и језик који је уметник говорио, били су довољна инспирација да направим серију радова на ту тему. Истоимени просторни рад од кромпира и видео инсталација која прати трансформацију материјала (кромпира), од кога сам рад направио, већ је излагана у неколико музеја у Холандији. Један од радова из те серије биће изложен од 28. јуна до 2. новембра ове године на групној изложби у Ван Гоговом музеју у Зундерту (месту где је рођен), у селекцији савремених уметника инспирисаних Ван Гогом. Овим радом, који је необичан због комбинације материјала у ком је изведен, теме коју обрађује и времена и простора у ком је настао, покушао сам на један духовит и духован начин да испричам причу пролазности материјалног и супериорности идејног и духовног. Тешко је речима објаснити духовну страну човека. Она се спознаје само вером. Када откријете ту вечну димензију у себи, коју имају сви људи на планети, отвара вам се и нови поглед на свет око вас. Ствари посматрате и мерите другим мерним јединицама, постајете свесни да сте ви део нечега што је било и пре вас и што ће бити после вас. Том спознајом повећава се и ваша одговорност. Сваки човек има слободу да искористи свој овоземаљски живот како он мисли да је најбоље. Поред слободе одлучивања, наш Творац нам је дао и могућност мишљења и креативност. Креативност и стваралачка моћ су особине које поседује једино човек, од свих осталих живих бића и због тога је он најсличнији Богу.“
Животни и уметнички пут Драгана Деспотовића сведочи да се најдубљи трагови остављају тамо одакле се кренуло. Повратак завичају, стварање и духовност које негује, најбоље говоре о снази уметника који не заборавља корене и вредности које га обликују.
Приредио главни и одговорни уредник Владимир Бабић
