У оквиру рубрике „Пријепољци ван Пријепоља“, доносимо причу о Ахмету Јоновићу, младом кошаркашу који је, уз безрезервну подршку породице и снагу сопствене упорности, корак по корак стигао до остварења својих снова, и то у далекој Америци. Његов пут није био лак, али је пример да се са јасним циљем и истрајношћу може стићи и тамо где се чини недостижно.
Ахмете, како је твоја прича почела. Да ли је кошарка била први спорт у којем си се опробао и ко ти је био највећа подршка?
“Моја прича започиње захваљујући мојим родитељима који су форсирали спорт од мојих најранијих дана. Започиње кошарком која је била први избор мојих родитеља, а касније и мој. Међутим тај први сусрет са кошарком није прошао славно, био сам сувише мали да схватим како кошарка функционише. Мислим да ми је тада било свега 5 или 6 година. Од тада, опробао сам се у разним спортовима, али ме је на крају пут вратио на сам почетак. Други сусрет са кошарком омогућио ми је мој пријатељ Ђорђе Средојевић који је довео тренера Милију Томашевића у нашу основну школу. И тада сам се чак инатио и одбијао тренинге, међутим убрзо сам ушао у саму срж игре и кошаркашки терен је постао мој други дом. Сада не могу дан да замислим без лопте и коша. Моја највећа подршка је одувек моја породица, моји родитељи, сестре, а посебну захвалност дугујем свом дају Шабану Инајетовићу чији су савети били мој светионик на овом путу.”
Пошто си још увек јако млад момак, у којем периоду си највише израстао и постигао садашњу висину? Да ли је она била пресудна за избор спорта и наставак каријере?
“Чак и у вртићу сам предњачио у висини у односу на вршњаке, али мислим да је кључни моменат наступио у шестом разреду основне школе када сам израстао 26 центиметара, док сам садашњу висину, 216 центиметара, достигао у својој деветнаестој години. У кошарци висина игра битну улогу, мада не и пресудну. Она је ту да употпуни технику и упорност, али свакако да је предност јер је мало високих играча. Нажалост, не роде се сви са висином коју ја имам. Да ли су се поклопиле звезде или гени, ја не знам, али ми је управо моја висина помогла на почетку каријере.”
Да ли си као мали уопште могао замислити да ће те живот однети у професионалне воде, и уопште у свет кошарке. Јеси ли маштао о томе или се десило некако спонтано… готово случајно?
“Ја уопште нисам веровао да ће ми живот доделити могућност да се кошарком бавим професионално. На почетку када се јавила заинтересованост за мене, нисам веровао да ћу успети да догурам изван нашег округа. Наравно да сам то потајно прижељкивао, али ми је све било сувише нереално као да се дешава другој особи. Потражња је временом расла, међутим у мом граду нисам имао довољно могућности па сам био принуђен да се сналазим ван Пријепоља. Тада сам тренинге започео у Пљевљима, по препоруци мог даја Шабана, код тренера Микија Јеловца који је унапредио моју технику и раскрчио ми пут ка Београду. У Пљевљима сам тренирао пар месеци и захвалан сам мојим родитељима који су толико веровали у мене онда кад ја нисам, да су ме сваки дан возили до Пљеваља, чекали и враћали назад. У току тих пар месеци добио сам и најзначајнију понуду у својој каријери и успео сам да обучем дрес Меге Бемакса. Њихов паркет је од мене створио играча, а за то је посебно заслужан тренер Веселин Петровић који је и у току свог одмора налазио времена да се посвети мојим тренинзима. У Меги сам доживео експоненцијални напредак, и одиграо неке утакмице на које сам и сада поносан. Ту сам почео себе да замишљам као правог професионалца и дао сам све од себе да себи поплочам пут ка успеху. Након Меге играо сам и за ОКК Београд, а у том клубу сам добио и прву прекоокеанску понуду коју сам оберучке прихватио и ево ме, ту где сам сад. У Америци, у Пеорији, играм у НЦАА лиги за Бредли и са поносом носим њихов, мада исто толико и свој, дрес са бројем 14. Сада сам тек на првој степеници и напорно радим на томе да се попнем коју степеницу више.”
Да ли си имао зебњу када си први пут прелетео океан и кад си остао сам у непознатом свету?
“Искрено, нисам! Већ сам четири године пре тога живео сам у Београду и навикао се на самачки живот и његове обавезе. Наравно да ми је требало пар месеци да се навикнем на њихову културу, временску зону и начин живота, али брзо сам се уходао и снашао у непознатом свету, јер сам већ психички био спреман на тај корак у својој каријери, а допринело је то што никад нисам био сам. Моја породица је увек била ту, па макар само преко малих екрана.”
На колеџу имаш много обавеза, али си нам рекао да је добар успех на студијама у Америчком спортском и студентском систему пресудан за каријеру, и да ти колеџ не би дозволио само да играш а да не постижеш добре резултате на образовном пољу? Како се носиш са свим тим обавезама и да ли их са лакоћом савлађујеш?
“Да, њима успех на студијама условљава успех на терену. Није реткост да се играчи искључе из игре на пар недеља због оцена и управо тај ризик од искључења доводи до дисциплине и успеха на испитима. Сам почетак ми је био доста напоран јер њихов образовни систем функционише другачије и требало ми је времена да уклопим спорт и студије. Међутим стварно су ми сви изашли у сусрет и имао сам значајну помоћ професора у тим првим месецима. Временом сам се уклопио у тај систем и нашао свој баланс за постизање најбољих резултата на оба поља. Успео сам да манипулишем временом у своју корист и за сад се супер сналазим као студент.”
По чему се Америчка кошарка разликује од Европске, и како то да ми са ових простора имамо готово увек па цео тим играча светског нивоа? Да ли ми имамо нешто што други немају?
“У Америчкој верзији заступљенији су индивидуални тренинзи и тренери су више фокусирани на мене као на појединца. Тамо не постоје четвртине, већ играмо на половине, али све остало је врло слично Европској кошарци. Велике разлике приметне су само на сцени НБА лиге, али она представља засебан свет кошарке. Да, занимљиво је то како је Србија плодно тло за спортисте, предпостављам да је то тај чувени српски инат који тиња у свима нама са ових простора и не дозвољава да прихватимо пораз као опцију.”
Ако све буде како очекујеш и ти и твој клуб, када би могао потписати први велики уговора за НБА лигу?
“Одлазак у НБА највећа је жеља свих кошаркаша и наравно да га потајно прижељкујем. Међутим није све у мојим рукама. Напорно тренирам, улажем у своју технику и кондицију и свакодневно тежим ка напретку и надам се да ће ме судбина тамо одвести.”
Да ли волиш да дођеш у Пријепоље и уопште у Србију? Да ли те људи већ препознају као будућу звезду и да ли ти тај осећај годи?
“Итекако волим. Јако сам везан за овај град и за људе у њему. Овде сам пустио корење и оставио пола себе кад сам отишао, тако да се Пријепољу сваки пут радо враћам. Не волим себе да посматрам као будућу звезду. Ја сам само момак који напорно тренира за спорт који воли, али примећују ме. Често ме зауставе, поготово деца, како би се сликали и разговарали са мном. Наравно да ми то прија. Драго ми је што ме људи примећују и што се надају мом великом успеху.
И за крај, која је порука за младе људе, спортисте, Пријепољце?
“Не одустајте! Када вам неко каже да нешто не можете, запните још јаче и покажите свима како ви то можете“
Владимир Бабић
