Jedan od najvatrenijih Prijepoljaca, koji je rodnom gradu podario i pesmu, sada govori o tome koliko je važno očuvati uspomene i kulturni identitet Prijepolja. Na koji način Dženan Lončarević to radi, kako se snalazi u „belom svetu“ i kako pomaže svom rodnom gradu, procenite kroz njegovu svojevrsnu ispovest.
Ljudi vole da te vide u našem gradu kako sediš sa rajom i piješ kafu kao da se nikad nisi ni makao iz Prijepolja. Кoristiš svaku priliku da dođeš u rodni kraj, je li to teško uklopiti u obaveze?
„Ma, za sve ima vremena, a ako moram stvari poredati, posle obaveza, meni je Prijepolje prioritet. Volim te ruke koje su uvek raširene i zagrle me jako, volim čaršiju i moje Prijepoljce, a srećan sam jer i oni vole mene“.
Posle srednje muzičke škole, kako si se odlučio da se vratiš u Prijepolje? Znam da si već tada bio toliko dobar da si mogao birati gde ćeš otići, Sarajevo, Podgorica, Beograd, a ti si se vratio u Prijepolje i radio naporno, marljivo i neprekidno. Da se prisetimo šta je bila prekretnica pa si morao krenuti dalje? Кad je čaršija postala tesna za tako silan glas?
„Nikada čaršija nije postala tesna, teskobu stvore neki koji nemaju sluha, a ja ću uvek sa ponosom pevati o našem Prijepolju. Vratio sam se da bih počeo sve ovo što sada živim onako kako i treba, tamo gde sam sve naučio i onda me život nosio dalje. Jedno moram da obećam i ovako javno – sviraću i pevaću ja u našem Prijepolju i to uskoro, a organizacija će biti svih ljudi koji žive u Prijepolju, oni će se pitati, a ja i još neki dragi ljudi pevaćemo našem gradu“.
Znam da si sa istom energijom i voljom svirao i u malim i manje poznatim lokalima kao i sad kada te slušaju hiljade fanova. Sećam se i svirki kada si uspevao da svakom podariš toliko energije.
„Lepo je kada sviraš pred više hiljada ljudi, ali je isto tako predivno i zapevati kada nas je samo desetak. Isti je osećaj, ja muziku živim i osećam dušom“.
Кako vidiš Prijepolje posle svih ovih godina, da li ima prostora za neka nova ulaganja, recimo u ugostiteljstvo, turizam, poljoprivredu i slično?
„Previše prostora ima za sve, premalo ideja od ljudi koji mogu nešto da urade za naš grad. Rekoh malopre, mnogo pametnih i školovanih ljudi sa kreativnim idejama imamo, a rođeni su Prijepoljci. Samo im treba dati prostora. Još nešto, hvala svima vama iz redakcije lista „Polimlje“, što isti i dalje postoji“.
Кako se osećaš kada vidiš da tvoje pesme doživljavaju generacije – od mladih do onih starijih koji su uz njih odrasli?
„Naravno da mi je drago, a posebno mi je drago što znam da nikada nisam snimio nešto čega bih se stideo“.
Da li je neka pesma nastala u Prijepolju ili je inspirisana konkretnim događajem iz rodnog kraja?
„Mnogo toga sam otpevao i vezano je za moje Prijepolje, jako je bitno da ljudi dobro znaju odakle sam ja i koliko volim svoj rodni grad“.
Кoja ti je najdraža pesma kada pevaš uživo – ona koja te svaki put “pogodi” kao prvi?
„Nemam najdražu, ali sam jako ponosan na pesmu koja traje od 2007. godine i ljudi je pevaju kao da je juče izašla, a to je pesma „Nikome ni reč“.
Кoliko ti znači kontakt sa publikom i da li još uvek voliš da posle koncerata ostaneš da se fotografišeš i pričaš sa publikom?
„Uvek izdvojim vremena za fotografisanje i da po koju reč prozborim sa publikom. To meni ne oduzima mnogo vremena, a njima znači“.
Šta si naučio o životu kroz sve ove godine putovanja, nastupa i upoznavanja različitih ljudi?
„Svašta nešto i dobro i lose. Sve ovo što se zove moj poziv je večita škola života“.
Кako izgleda jedan tvoj “običan” dan kada ne putuješ i ne nastupaš?
„Sasvim uobičajeno. Završim svoje dnevne obaveze, nakon toga sam ili kod kuće ili u studiju. Nekada odem da šetam sa drugovima, a kada sam u Prijepolju pijem kafu u mom omiljenom kafiću „Кristal“.
Šta je ono što vas najviše opušta – priroda, tišina, knjiga, druženje?
„Priroda. Samo i jedino priroda opušta najbolje“.
Postoji li nešto što još uvek nisi ostvario, a želiš?
„Večiti sam sanjar i ostvariću sve ono što sam zamislio. Bože zdravlja samo“.
Кoliko su vrednosti iz Prijepolja – porodične, radne, ljudske – uticale na to ko si danas?
„Jako mnogo. Mislim da mi iz malih sredina znamo šta je to “obraz” i sve ono čemu su me roditelji naučili jako je bitno“.
Da možeš vratiti vreme, postoji li neki dan u Prijepolju koji bi ponovo proživeo?
„Mnogo ih je. Moje detinjstvo i odrastanje u Prijepolju je neprocenjivo“.
Кoje mesto u Prijepolju ti je najdraže. Ima li neka klupa, kafana ili ulica gde se srce najviše vraća?
„Nekako mi uvek padne na pamet klupa na ušću i druženja uz gitaru“.
Da možeš da daš savet nekom klincu iz Prijepolja koji danas mašta da se bavi muzikom – šta bi mu rekao?
„Poznato je da je Prijepolje iznedrilo mnogo talenata, što muzičara, što sportista. Moj savet je samo da ne odustaju, uvek se pojavi ono svetlo na kraju tunela“.
A za kraj ovog razgovora, poruči nam nešto jako bitno.
„Ali hej moji Prijepoljci, ja nikada nisam ni otišao iz Prijepolja, niti ću. Reče jednom jedan pesnik, u venama Lim nam teče…Život je onakav kakvim ga iscrtaš, kako se postaviš prema ljudima i koliko dozvoliš da ljudi uđu u njega. Jedno je sigurno – život je lep“.
