У граду са дугом и поносном одбојкашком традицијом, постоје људи који неуморно раде да та искра не угаси. Један од њих је и тренер женске одбојке у Пријепољу, који већ скоро три деценије посвећено ради са младим генерацијама. Његово име не везује се само за резултате, већ и за вредности које преноси: тимски дух, дисциплину и љубав према спорту. Са нама је поделио своју причу, од породичног наслеђа до тренутних изазова у раду са младим одбојкашицама, али и визију будућности одбојке у нашем крају.
Како сте започели своју каријеру у одбојци – као играч или одмах као тренер?
„Као и већина деце у Пријепољу, и ја сам желео да се бавим спортом. Потичем из одбојкашке породице, па је одлука да се бавим одбојком била природна. На тај пут су ме усмерили и моји најближи, мој покојни отац, оснивач клуба „Путеви“, и сестра која је такође тренирала. Љубав према овом спорту била је у нама одувек.“
Шта Вас је посебно привукло одбојци и када сте схватили да желите да се бавите тренерским послом?
„Одбојка је увек била део нашег дома. Мој отац ме је, док је био жив, често наговарао да кренем његовим стопама и прихватим тренерски позив. После његове смрти, на неки начин сам осетио одговорност да наставим оно што је он започео. Тако сам ушао у тренерске воде, најпре стидљиво, а онда са све већом страшћу и преданошћу.“
Колико дуго сте активни као тренер и у којим клубовима сте радили?
„Већ 27 година сам тренер у Одбојкашком клубу „Путеви трендтекс“ у Пријепољу. То је моја спортска кућа, са којом сам прошао и успоне и падове, и све време остао верно посвећен раду са младим играчицама.“
Како бисте описали одбојкашку сцену у Пријепољу – шта је чини посебном?
„Женска одбојка у Пријепољу има дугу и богату традицију, која траје већ 45 година. Овде је стасало много квалитетних играчица, од Мандићке, Хељић, Драшковићке, Чичић, сестара Томашевић, Пузовић, до Безаревић. Пријепоље је дало велики допринос одбојци, а сигуран сам да ће и у будућности наставити тим путем.“
Са којим изазовима се сусрећете у раду са младим одбојкашицама у мањој средини?
„Изазова је много. Ми не учимо децу само техници и тактици, већ их васпитавамо и припремамо за живот. Често смо им и тренери и наставници и, на неки начин, и родитељи. Велики део дана проводе са нама, на тренинзима, утакмицама, путовањима. То је велика одговорност, али и част.“
Колико је важно подстицати децу да се баве спортом у данашње време и како Ви томе доприносите?
„У времену када су мобилни телефони и друштвене мреже постали свакодневица, сваки мали корак ка спорту је велики успех. Деца јесу жељна игре, али им често фали подстицај и подршка. Ми, тренери, ту имамо огромну улогу, да их покренемо, мотивишемо и задржимо у спорту.“
Који моменат у каријери Вам је остао у најлепшем сећању?
„Квалификације у Суботици 2000. године када смо ушли у Прву лигу. И наравно, финала МОСИ игара у Пријепољу и Вишеграду, пуне трибине, енергија, златне медаље… Те емоције се не заборављају.“
Како се припремате за утакмице и шта је, по Вама, кључ добре екипне хемије?
„Припреме се заснивају на ономе што радимо на тренинзима. То покушавамо да пренесемо и на терен. Што се тиче хемије, то је нешто што се гради међу играчицама, али морам признати да имамо срећу да тренутно у тиму влада изузетна атмосфера.“
Да ли сте изнедрили неке играчице које су наставиле каријеру на вишем нивоу?
„Соња Пузовић је једина која је кренула путем професионалне одбојке. Ипак, доста девојака је наставило школовање и на факултетима се такође бавило одбојком, чак имамо и студенткиње које су освојиле Европско првенство за универзитетске екипе. То је велики понос.“
Који су Ваши планови за наредни период – као тренера и у клубу?
„Настављамо да радимо. Имамо енергију и вољу, али нас ограничава мали број термина у салама. Са само три сата недељно, тешко је постићи максимум. Боримо се да добијемо боље услове и више простора за рад са децом.“
Шта би, по Вашем мишљењу, требало побољшати у раду са младим спортистима у Пријепољу?
„Пре свега, омогућити већи број термина у спортским салама. Без основних услова нема ни резултата. Спорт мора постати приоритет, не само речима, већ и у пракси.“
Како видите будућност одбојке у нашем крају?
„Ако се услови не промене, не очекујем велики напредак. Али ако добијемо подршку и боље услове за рад, верујем да одбојка, као и други спортови у Пријепољу, имају сјајну будућност.“
Ко Вас је највише инспирисао у животу и каријери?
„Породица, пре свега. А када је реч о одбојци, тренер Горан Нешић. Он је увек био уз мене, не само као стручњак већ и као пријатељ. Његова подршка и данас значи много, а његово присуство у раду клуба је од немерљивог значаја.“
Шта за Вас значи бити добар тренер?
„Комбинација техничког знања, мотивације и психолошке подршке. То је основа сваког успешног тренера. Само тако се граде резултати, али и људи.“
Која је Ваша порука младима који тек почињу да се баве одбојком?
„Што више времена на спортским теренима и у салама. Ту се стиче снага, дисциплина и карактер, вредности које остају за цео живот.“
Бити тренер, како сам каже, значи много више од подучавања технике, то је васпитавање, подршка и веровање у децу и њихове могућности. Његова прича је подсетник да се велики резултати рађају у тишини спортских сала, уз предан рад, стрпљење и љубав. Иако изазова не мањка, ентузијазам и искуство тренера попут њега уливају наду да ће одбојка у Пријепољу и даље бити понос овог града, не само по резултатима, већ и по људима који је воде срцем.
Ања Пузовић
