„Пријепоље нема услове за бављење професионалним спортом, све је на аматерском нивоу, а тако и треба да остане“
Кроз разговор са познатим и омиљеним кошаркашким тренером у Пријепољу, Игором Голубовићем, стекли смо утисак како је то бавити се спортом у малој средини и како је то трудити се да се тај исти спорт одржи и што више деце заинтересује за тренинге и здрав стил живота. Голубовић нас је увео у свој свет тренера у Пријепољу који треба да буде и пријатељ играчима и одговорно лице клуба. Како изгледа кошарка у Пријепољу гледано његовим очима?
Када си почео да се бавиш кошарком и како?
„Први спорт којим сам се бавио био је фудбал, касније кошарка. Први пут сам се са кошарком срео на часовима физицког васпитања и теренима. А у време мог одрастања су нам узори били наши репрезентативци као и легендарни кошаркаши Мајкл Џордан и Меџик Џонсон, у новије време Kарлос Делфино. Kасније сам кошарку почео да тренирам са другарима из одељења, заволео је и остао да се бавим њоме и дан данас“.
Да ли је овај спорт за тебе страст или посао?
„За мене је кошарка пре свега страст, јер посао који радиш можеш да волиш или не. Али кошарка је нешто за шта сам везан и нешто без чега не бих могао да функционишем. Јер и кад немам тренинге, утакмице, не прође дан да не погледам неку кошаркашку утакмицу на телевизији НБА лиге, Евролиге, нижих лига“.
Како си дошао до позиције тренера?
„Гашењем KK „Пријепоље Беопретола“, где смо тренирали као клинци и играли млађе категорије, позван сам од стране тада мог првог тренера Томашевића у новоосновани клуб „Милешевац“ нешто после 2001. године са још једном другом, као помоћ у раду са великим бројем деце. Kлуб је основао велики заљубљеник у овај спорт Раденко Стељић. На почетку сам мислио да се нећу много ту задржавати, јер сам имао жељу да студирам историју. Међутим, остао сам „Милешевцу“ веран од првог дана до данас. Имао сам пар одлазака у „Златар“ из Нове Вароши, „Слодес“ из Београда. Иако је било и неколико покушаја да се оснују неки нови клубови у граду у међувремену, ја сам остао тамо где сам и почео. Сад верујем и знам да сам учинио праву ствар“.
Да ли је лакше радити са аматерима или професионалцима?
„Имао сам прилику да радим и са једнима и другима. Пријепоље нема услове за бављење професионалним спортом, све је на аматерском нивоу, а тако и треба да остане. Ако радиш поштено и ако си предан у раду, мени је исто, нема разлике. Kошарка је мени лично много дала, доста познанстава, контаката и пријатељстава, па сматрам да на неки начин помажући и развијајући неке нове клинце, тај дуг и враћам“.
Да ли је веће задовољство радити са децом и младима или са старијим групама и сениорима?
„Kроз свој тренерски посао, веће задовољство ми је било у раду са децом и млађим категоријама, зато што деца више цене шта радиш за њих и колико им се посветиш. Док су сениори нека друга прича, поготово тај ниво. Ја сам увек за сениорске екипе у којима има бар шест, седам играча јуниорског узраста. То онда има смисла“.
Шта би издвојио као отежавајућу околност тренутно у свом раду као кошаркашког тренера?
„Највише бих волео да се само бавим тренерским послом. Али, стицајем оклонсоти, обављам функцију и председника клуба. Тачније, ја сам осми председник од оснивања. Мој посао није само терен, већ и око њега, организација клуба, утакмице као и брига за преко 140 чланова клуба и тренера. Посао као председника клуба ми такође даје за право и обавезу да радим и на популаризацији кошарке међу младима, што и као појединац чиним. Ту, пре свега, укључујем организовање пријатељских и меморијалних турнира у кошарци и баскету 3×3. Морам да истакнем дугогодишњег тренера нашег клуба Његоша Новковића, који годинама несебично одваја време како би клуб и активности око клуба савршено функционисале“.
Како коментаришеш тренутно стање у спорту и кошарци у Пријепољу, шта би могло да се унапреди?
„Тренутно стање у спорту у Пријепољу мислим да иде у добром смеру. Има много горућих проблема који морају да се решавају, сад је ту и Установа за спорт и надам се да ће се укључити више. Стање у кошарци у Пријепољу је мање-више добро. Мушка кошарка има велику масовност, јер из квантитета може да се тражи квалитет. Пријепоље је расадник талената, што показују многи дечаци који су прошли кроз наш клуб, а задуживали су и дрес репрезентације у млађим категоријама. Генерално, мушка и женска кошарка у нашем граду имају добру организацију, као и резултате. Инфраструктура је јако битна. Општина Пријепоље ради на овоме, имамо велики број отворених терена са одличним подлогама за тренинге. Напокон захваљујући напорима Општине и Спортског савеза Пријепоље 2020, што бих ја рекао, „ослободили“ смо Спортску дворану за тренинге и утакмице. Термини се после више од 20 година не плаћају“.
Какве су нове генерације које тек стасавају као спортисти и млади људи?
„У времену дигитализације и друштвених мрежа, када су многе ствари доступне, сви ми који представљамо нешто у спорту морамо бити друштевено одговорни и укључивати што више деце да се баве спортом. Не морају они да буду сви врхунски спортисти, битно је да буду добри људи и одговорни чланови друштва. Ту треба да се укључи породица, школа, клубови. Једном речју сви. Тешко је радити са новим „модерним генарацијама“ које сада имају све на дохват руке. Нама тренерима треба да буде примарни задатак и успех ако их убедимо да заволе било који спорт. Моји сарадници и ја покушавамо да се посветимо баш тим младим спортистима од којих ће једног дана бити доктора, војника, професора, јер не могу сви они бити врхунски спортисти“.
Верица Кијановић
