На крају села Ивање, у Пријепољу, опстаје сточна пијаца какву је данас ретко где могуће видети. Иза њеног постојања и функционисања стоји једно име, Драгиша Дивац, човек који више од 16 година не дозвољава да се угаси традиција која траје више од две деценије.
„Доста председника месне заједнице се променило, али су мене увек остављали да пијацу одржавам јер радим како треба, косим, чистим и водим рачуна о свему“, каже Драгиша, уз једноставност човека који зна шта значи одговорност.
За рад пијаце средства долазе скромно, из наплате мерења стоке и наплате за улаз на пијац. Цена мерења је 200 динара а улаза 300 динара, од чега половина иде њему, а половина месној заједници. Од тога се одржава вага, плаћа баждарење и чисти простор.
„Некада је било више стоке, крава, телади, свиња.Данас је то знатно мање. Највећи промет буде зими, када доведу велике свиње, док преко године ретко ко доведе неко теле, и то обично петком и суботом. Радним данима нико не долази“, објашњава он.
Купци и продавци се најчешће јављају телефоном, а Драгиша тада долази да измери стоку. Међутим, посао полако нестаје, људи се окрећу кланицама где на једном месту добију и мерење и потребне папире.
„Данас се више ни код куће не сме да коље, а ни поред пута“, напомиње.
Пијаца у Ивању, иако скромна, некада је била озбиљан центар промета.
„Суботом буде највећа гужва, и код мене, као и на пијаци у Пријепољу, субота је пазарни дан. Кад сам почињао, суботом је знало да се скупи и до 27 камиона. Данас једва десет када је сезона клања.Иако зарада опада, обавеза је све више. Ја сам ту цео дан петком и суботом, а често ме зову и недељом, па морам да се враћам из града кад одем послом да измерим стоку. Зову и радним данима. Нема ко да ме замени, све своје друге обавезе оставим због пијаце“, закључио је Дивац.
Највише посла буде током зимских месеци, али и око празника, када потражња за јагњадима порасте. Тада долазе и купци из удаљених крајева.
„Из Тутина долазе камионима, купују јагњад, па даље продају у својим крајевима. Из Шапца и Уба довозе свиње, док локалци највише нуде јагњад, посебно из Брајковца и Хрта.“
Иако све функционише уз папир и ред, Дивац не крије бригу за будућност.
„Пре је било људи који су хтели да ме наследе, сад нема никог. Кад мене не буде, верујем да ће се ова пијаца угасити. Нема више заинтересованих. Својевремено, купци су долазили чак и из Црне Горе.Из Подгорице, Никшића, Берана.Код њих је месо лошијег квалитета, заледи се па се одледи, нема укуса. Овде су долазили само да купе свеже месо. Данас не могу да пренесу месо преко границе, па их више нема”, наводи Драгиша.
Поред искуства из „Лимке“ и служења војске на Косову, Дивац истиче да је рад са људима најтежи.
„Мерим тачно, али увек неко сумња, да ли сам неког ‘пребацио’ или закинуо. Неки кући измере, па када дођу проверавају моју вагу.“
Пијаца поседује и боксове за већу стоку, да се животиње не повреде. Али све је то, како каже, данас на издисају.
Драгиша Дивац можда води последњу сточну пијацу у овом крају. Докле ће опстати, зависи од једног човека И његове воље да, упркос свему, традиција не замре.
Ања Пузовић
