Овога пута гост наше редакције био је Зденко Крповић, сада већ прослављени одбојкашки тренер. Он је човек који уме да направи синергију свих позитивних страна једног клуба и да га вине у висине, извлачећи од сваког играча максимум. Наизглед потпуно једноставно, а да ли је баш тако, откриће нам наш гост.
Када и како сте се заинтерсовали за одбојку и тренерски позив?
„Моја породица и ја смо рођени у Пријепољу. Отац ми је у то време био ватрени навијач „Партизана“, тако да сам од малих ногу заједно са њим пратио све утакмице. Живео сам у центру града и много мојих пријатеља се активно бавило спортом, терени су нам били близу и расположиви па смо тамо проводили већину времена. Тада смо правили импровизоване мреже и трудили се да изгледамо као прави играчи. У осмом разреду сам потпуно непланирано одлучио да одем до спортске дворане и почнем да тренирам. Тамо затичем професора Синишу Несторовића који је тада био тренер сениорске екипе „Путева“ и то је био мој први тренинг. У наредне две-три године су се мењали многи тренери. У средњој школи сам играо на позицији дизача. Још тада сам почео да пратим рад професора Мевлудина Мема Кратовића који је био тренер „Елана“, који је тада био у највећем рангу такмичења. Кратовић је био веома добар тренер и од њега сам научио много тајни овог посла. Професор Јусуф Карахоџић је у то време основао женску екипу „Елана“, где су играле моје другарице Дина Пашановић, Биљана Мандић и остале. Једном приликом професор добије награду да иде десет дана на море са породицом и препознавши мој таленат оставио ми у јеку припрема клуб на поверење да га припремим за такмичење. Девојке су биле задовољне, а ја пресрећан што сам добро урадио тај посао и тада већ озбиљније почињем да размишљам о тренерском позиву“.
Да ли је тачно да сте пошли за Београд после средње школе спремни да упишете неки од техничких факултета, а завршили на ДИФ?
„Захваљујући прфесору Милану Коковићу, који је препознао мој таленат за природне науке, радио сам дипломски из физике, на тему фузије и фисије и спремао се за упис на Саобраћајни факултет или физику, хемију, са планом да завршим факултет, вратим се и запослим у „Ракети“, где ми је и отац радио као директор. Међутим, кренувши за Београд, негде око Косјерића почнем да размишљам о Факулетету спорта и физичког васпитања. Сетио сам се професора доктора одбојке и тренера Југословенске одбојкашке репрезентације Драга Томића, чија је супруга била Пријепољка из Шарампова. Покушао сам да га нађем пре уписа, али нисам успео. Првог дана факултета отишао сам код њега и саопштио му да немам намеру да будем професор физичког, већ тренер и да ништа друго не желим у животу да радим. Замолио сам га да ми помогне да успем у својој намери. Након пет-шест месеци ми је дао прилику да се опробам и тренирам ОК „Поштар“. То је био препознатљив женски клуб у Југославији и тамо су биле све Београђанке. Тренере су смењивали сваких четири до пет месеци. Ту сам пекао занат две године. Екипу сам одвео у Супер лигу. Међутим, на завршници првенства, требало је да играмо баш против „Путева“ из Пријепоља. Тада су почели притисци, да се утакмица преда, што сам ја одбио, иако Пријепоље волим највише на свету. Свом граду ћу помоћи на много других начина, али професију не могу да мешам са тим. Међутим, на пут ми нису пошле три играчице, а капитен ми је успут испричала како одбојкашице и управа „Поштара“ не желе Супер лигу, због трошкова, обавеза и још много тога. После утакмице дао сам отказ. Све то ме пореметило, јер сам схватио да о много ствари одлучују управе и судије без обзира на квалитет и амбиције играча“.
Како је даље текао Ваш тренерски пут и развој?
„После завршетка факултета одлазим на две године у Мостар, где сам постигао завидне резултате учествујући на европским такмичењима. Стицајем околности доносим одлуку да се вратим у Пријепоље. По савету неких пријатеља отварам пицерију „Фонтану“. Сагледавши ситуацију у спорту у Пријепољу, видео сам много клубова, проблема и нерада. Тада одлучујем да по истеку уговора са будванском „Ривијером“ уђем у школе и изаберем најбоље што Пријепоље има. Изабрао сам преко 150 дечака, који су могли бити добри спортисти и кренуо да радим са њима 1996. године. Тада је постојао клуб „Путеви“ који је водио наставик Ферид Мезилџић. Од 1996. до 2000. године направили смо најбоље резултате. Тада смо успели да будемо и вицешампиони Србије и Црне Горе у пиониркској, кадетској и јуниорској конкуренцији. Најзначајнија имена тих генерација су била: Јово Цаковић, Стељић, Игор Чаравећа, Милош Вујичић, Александар Вујичић, Денис Даутовић, Јасмин Даутовић, касније и Немања Петрић, Шуљагић и остали. Захваљујући тим резултатима добијам позив из Саудијске Арабије. Тамо сам био први тренер из Србије. Мислио сам да останем годину дана, а остао сам четири године. Постигао сам фантастичне резултате, седам трофеја, шест у млађим категорима, Куп краља у сениорској. Принц је тражио да се трајно преселим у Саудијску Арабију са породицом и да ме материјално обезбеди до краја живота. Тражили су и веру у једном моменту да променим. Тада тамо није било тренера, тако да сам могао да им препоручим за било који спорт тренере из наших крајева. Такође, до скоро женски спортови нису постојали, тако да се сада отвара једно огромно тржиште за наше тренере и спортисте. Двоје од троје моје деце се баве спортом. Ћерка Тамара је у Саудијској Арабији са мном и ниже успехе, чак веће од мојих. Син Дејан је тренер у Београду и све је бољи. Срђан живи и ради у Пријепољу“.
Да ли сте по повратку покушали поново да направите завидне резултате и афирмишете нове спортисте?
„Разлог другог повратка у Пријепоље био је болест ћерке Тамаре. На сву срећу, све се добро завршило без последица. Други пут сам имао сопствена средства, основао сам приватну одбојкашку школу, деци обезбедио опрему, квалитетне тренинге. Укључио сам у рад и девојчице и дечаке. Клуб сам правио по узору на европске и светске. Узео сам све слободне термине и успео да достигнем њихове стандарде. У једном тренутку сам имао преко 350 чланова. Тада сам правио добре резултате, одлазили смо и на државна првенства са женском екипом“.
Како сте се осећали пред крај Вашег другог боравка и рада у Пријепољу?
„Био сам некако скрајнут у последње време, јер нисам био политички обојен. Сматрао сам да треба да се бавим само својим послом, тренинзима и спортом. Добијао сам све мање термина у салама, а све је више клубова оснивано у свим спортовима. И средства додељивана другачије. У једном моменту остајем без термина у спортским објектима а број деце се разделио на много клубова. Са 350 деце спао сам на 50 и то у Ратајској. Људи у Пријепољу успех не праштају. Био сам приморан да и трећи пут напустим Пријепоље. Поново се враћам у Саудијску Арабију. Преузео сам Репрезентацију Саудијске Арабије у млађим категоријама и већ три године нижем резултате“.
Какав је Ваш став о тренутној ситуацији у пријепољском спорту?
„Мој став је да Пријепоље нема стратегију везану за спорт. Постојање много клубова разводњава квалитет, дисциплину и средства. Као општина би требало да знамо шта желимо. Радо бих помогао ако би неко озбиљно приступио решавању овог проблема. Требало би фаворизовати најквалитетније клубове и само по један клуб из једног спорта финансирати. Кућа и породица су ми овде. Волим Пријепоље и желим да се вратим. Још увек имам снаге да помогнем и развијам спорт и спортисте Пријепоља ако то и неко други жели. После мог одласка 2020. године не видим никакве резултате и помаке. Трибине су све празније. А сећам се периода када је полиција морала да регулише саобраћај преко Висећег моста кад нам је у полуфиналу Купа гостовала „Црвена звезда“.
Приредио: главни и одговорни уредник Владимир Бабић
