Rasim Kečević o više od pola veka rada Odreda izviđača „Boško Buha“ iz Prijepolja
Odred izviđača „Boško Buha“ iz Prijepolja osnovan je 25. septembra 1970. godine, ali njegov duh traje mnogo duže i dublje od samog datuma osnivanja. Ova organizacija nije bila samo odred, bila je i ostala škola života za generacije mladih ljudi. I danas, iako bez podrške i prostora, Odred funkcioniše zahvaljujući upornosti i volji nekolicine ljudi, među kojima je i Rasim Kečević, nekadašnji vođa, starešina a danas hroničar ovog pokreta.
“Ideja za formiranje našeg odreda nastala je u Sarajevu, gde je delovao izviđački odred „Vladimir Perić Valter“. U tom odredu bilo je i Prijepoljaca, pa je postojala ta prirodna veza između Sarajeva i Prijepolja. Valter je simbol otpora, a Prijepolje je njegovim imenom već bilo ponosno. Logično je bilo da se pokrene nešto i kod nas”, započinje Kečević.
Kako objašnjava, naziv odreda „Boško Buha“ izabran je zbog simbolike i vremena u kojem je osnovan.
“To su bile godine posle rata, u vremenu kada su heroji poput Boška Buhe bili moralni uzori mladima. On je bio dete, a borio se za slobodu. Poruka je bila jasna, i mi, kao deca, možemo biti deo nečega velikog, značajnog, korisnog. Izviđači su osnovani da bi mladi imali zdravu sredinu u kojoj će odrastati. I to nije bila igra, to je bio život“, priseća se Kečević.
U sedamdesetim godinama, kako kaže, izviđači iz Prijepolja bili su nosioci gotovo svih omladinskih aktivnosti u gradu.
“Mi smo bili kičma omladine u Prijepolju, okosnica. Nije bilo manifestacije u kojoj izviđači nisu učestvovali. Bili su tu srednjoškolci, osnovci, ali i studenti, oni koji su odrasli u izviđačima pa se vraćali da pomognu. Kroz naš odred prošlo je na hiljade mladih ljudi. Svaki od njih poneo je nešto dragoceno sa sobom”, ističe Kečević.
Kećević kaže da su postojali i tragovi izviđačkog delovanja u Prijepolju još 1955. godine, a dodaje i da su prvi izviđači u svetu okupljeni još 1907. godine u Engleskoj, dok je u Srbiji prvi odred osnovan 1911.
“I tu postoji kontinuitet. U svetu danas ima preko 50 miliona izviđača. To vam sve govori. To nije trend, to je pokret”, objašnjava on.
U srcu programa izviđača je razvoj mladog čoveka kroz konkretne zadatke, druženje i aktivno učenje.
“Naše aktivnosti su bile zasnovane na malim grupama – vodovima, odnosno manjim jedinicama koje su činili osnovci i srednjoškolci. Deca do četvrtog razreda su bili u takozvanim rojevima, „pčelice“ i „poletarci“. Svi su imali svoje mesto, svoju funkciju, svoju ulogu. Sastanci su se održavali jednom nedeljno, učilo se o prirodi, ekologiji, zdravim navikama”, kaže Kečević.
Dodaje da su vikendi bili rezervisani za primenu svega naučenog.
“Na izletima, marševima, logorovanjima – to je bio pravi život. Deca su se snalazila u prirodi, učila kako da podignu šator, pripreme obrok, očiste prostor. I ono što je najvažnije, učili su kako da svakog dana učine jedno dobro delo, bilo to da pomognu starijem da pređe ulicu, pokupe smeće, nauče lekciju…”, priča on.
Izviđači su imali zvanja, veštine i vrednosti koje ostaju za ceo život.
“Kod nas je sve imalo svoje značenje. Nije bilo dovoljno samo biti prisutan, morali ste da se trudite, da se dokazujete i učite. Postojala su zvanja – izviđač, izviđač orao, ranije izviđač partizan. Postojale su veštine, električar, stolar, kuvar, plesač, muzičar…”, objašnjava Kečević.
“Kad dete prođe kroz sve nivoe, od poletarca do instruktora trećeg stepena, verujte mi, to je kao da je doktorirao. Teže je postati instruktor trećeg stepena nego danas doktor nauka. A kad to stekneš ostaje ti za ceo život“ kaže on.
Kako navodi Kečević, izviđači su nekada bili priznati i nagrađivani. Danas, situacija je daleko od idealne.
“Dobijali smo najveća priznanja, od opštinskih nagrada do onih saveznih. Nagrada oslobođenja Prijepolja, priznanja Saveza socijalističke omladine Jugoslavije. Ali danas, izviđači su gurnuti u zapećak. Nemamo prostor za sastanke, nemamo sredstva za rad“, dodaje on.
Poseban problem predstavlja to što je prostorija odreda zaključana godinama zajedno sa celokupnom opremom.
“Tadašnji direktor Doma kulture nam je jednostavno zaključao prostor. Sva oprema, šatori, alati, dokumentacija, sve je unutra i propada. I dan-danas nemamo ključ, nemamo pristup. A istovremeno nemamo gde da se sastajemo s decom. Pa kako da naplaćujemo članarinu kad ne možemo ništa da im ponudimo?“, pita se Kečević.
Jedan od najsvetlijih trenutaka u istoriji odreda bio je 2005. godine, kada je 22 dece iz Prijepolja učestvovalo na evropskoj smotri izviđača u Londonu.
“To je bio podvig. U to vreme, posle godina izolacije i ratova, da 22 deteta iz Prijepolja odu na događaj gde se okupilo preko 6.000 izviđača iz celog sveta, to je bilo nešto neverovatno. Što je najlepše, mi koji smo to organizovali nismo išli. Hteli smo da deca idu, da oni dožive to. Osećaj pripadnosti svetskom pokretu je za njih bio neprocenjiv”, priča Kečević.
Kečević sa posebnim ponosom ističe da su bivši članovi odreda danas uspešni ljudi i da im je to iskustvo često pomagalo u životu.
“Deca koja su bila u izviđačima danas su doktori, inženjeri, profesori, preduzetnici. Svako od njih kaže da im je to bilo najdragocenije iskustvo. Čak i prilikom apliciranja za poslove, naročito u stranim firmama, bilo je dovoljno da napišu da su bili izviđači odmah im je to bila prednost. U Švedskoj, recimo, kralj je počasni predsednik izviđača i tamo se to ozbiljno vrednuje”, objašnjava.
Zastava, himna i učenje od malih nogu bili su značajni za izviđače.
“Mi smo jedna od retkih organizacija koja redovno koristi državne simbole. Na svakom kampu, svako jutro, podižemo zastavu Srbije i peva se himna. To deca znaju od prvog razreda. Učimo ih kroz bojanke, kroz pesme, dok još ni da pišu ne znaju. To postaje deo njih, deo njihovog identiteta“, kaže on.
Deca preuzimaju inicijativu kada su u pitanju prva pomoć, priroda i odgovornost.
“Na našim izletima vodimo ih na neuređene terene – a onda ih uredimo zajedno. Postavimo šatore, obezbedimo vodu, hranu, struju. Sve deca rade. Imaju zaduženja. Kod nas se znalo,znaš da postaviš logorsku vatru? Tvoje je. Znaš da sviraš gitaru? Ti vodiš veče. To stvara odgovorne ljude”, poručuje Kečević.
Trenutno, kako kaže, Odred ima oko 50 aktivnih članova, ali bez prostora i sredstava aktivnosti su svedene na minimum.
“Obeležavamo Prvi maj, palimo logorsku vatru, okupljamo se 25. septembra kada je poginuo Boško Buha. Ali ne možemo više jer nemamo prostor. Nema sastanaka, radionica i nema razvoja. A šteta je, jer interesovanje postoji”, kaže Kečević.
“Izviđači su temelj svakog zdravog društva. Mi učimo decu da budu dobri ljudi. A zar to nije ono što nam najviše nedostaje danas?” zaključio je Rasim Kečević, vođa prijepoljskih izviđača.
Anja Puzović
