Ovoga puta, naša zanimljiva i nadahnuta sagovornica Šejla Rondić, doktorantkinja arhitekture, dizajnerka, govorila je o svom iskustvu u svetu, ali i u svom rodnom gradu.
Čime se bavite i gde obavljate svoje delatnosti?
„Moja struka je arhitektura i urbanizam. Specijalista sam za sportske stadione i radim za FIFU i za još jednu nemačku kompaniju pod nazivom „Albert Speer & Partner ASP“. Projekti se rade svugde po svetu, a ona je i u Hong Kongu, Rijadu i Dubaiju. Dizajn enterijera je moj hobi i dodatna zarada“.
Zašto baš arhitektura?
„Rekla bih zahvaljujući podršci svojih roditelja. Pre svega, mislim na podršku u ranom detinjstvu, odakle, po mom misljenju, sve i polazi. Kao dete sam volela da šaram zidove i umesto kazne ili vike roditelja, dobijala sam dozvolu da nastavim. Samim tim, moja kreativna strana je nastavila još vise da se razvija, a ne suzbija. Oduvek sam znala da ću ići tim nekim pravcem, za mene tad nedefinisanim. Nakon gimnazije koja je u tadašnje vreme bila jako stroga i potkovana oštrim znanjem profesora, moj nedefinisani pravac dobija jasnu smernicu-studije arhitekture. Zašto Novi Pazar? Iskreno, moja želja, kao i većine mojih školskih drugara bila je Beograd, možda Novi Sad. Kao odličan đak, sa visokim prosekom ocena i dobro odrađenim prijemnim, imala sam pravo na budžet i studije u svim univerzitetskim gradovima. A, Pazar je bio najbliži mojoj porodici i mom Prijepolju. Ali, ako me pitate da li je fakultet u Novom Pazaru bio pravi izbor, svakako da jeste. Profesori su svoje znanje jako dobro prenosili na one koji su slušali i na one kojima je to bilo bitno. Mislim da rezultati govore za sebe. Nijedan fakultet i nijedna diploma ne mogu čoveka napraviti znancem niti mu doneti uspeh preko noći. Rekla bih da je diploma neophodna baza za dalji životni napredak. Čovek uči dok je živ. Nakon fakulteta, bilo je potrebno usavršiti nove programe, raditi na projektima različitog karaktera i na različitim podnebljima, „krasti“ znanje od drugih, pametnijih i iskusnijih ljudi, čitati, informisati se“.
Kako se posao razvijao i kako ste napredovali? Zašto Nemačka?
„Početak moje karijere je bio u našoj Srbiji. Zatim u Crnoj Gori, Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj. Projekti su onlajn platformom lančano dopirali dalje. Firma u kojoj radim mi je ponudula rad na naprednom nivou i na svetskim projektima. Volim izazove i volim da zaradim dobro, volim stabilnost, rad i strogu disciplinu, a Nemačka je država koja mi je to obezbedila. Pokrenula sam i svoju gradjevinsko-arhitektonsku firmu, uz podršku mog životnog partnera „Fine Forms“. Želim da iskoristim maksimalno svoj potencijal, koji svakim novim saznanjem pomera limit, kao i potencijal države, naravno. Nemačka je moja sigurna luka. Nadam se da će tako i ostati. Ako ne, išla bih onamo gde je bolji život“.
Šta nam možete reći o svom projektu za redizajn parka Narodnih heroja?
„Ideja je bila iskljčivo moja i razrađena do detalja. Razgovarala sam sa ljudima, radila na projektu, pisala rad o tome, pokrenula masu. Zahvaljujući arh. Nebojši Glišiću, koji je sam ponudio pomoć, uspeli smo da dođemo do cilja. Moja namera je bila jasna i čista. Želela sam samo da deca budu srećna i da dane provode vani. Želela sam da omladinu i starije pokrene i ujedini sport. Želela sam da se penzioneri druže uz šah. Želela sam da mame i osobe sa invaliditetom mogu nesmetano funkcionisati. Želela sam da Prijepolju udahnem život i vratim „ono nekad“ što je bilo. Bar deo. Da li Prijepolje ceni? To mi nije bio cilj. Želim da Prijepolje moje ideje oživi. Prošle godine na leto sam sedela i posmatrala. Bilo je dosta dece, omladine, starijih, dosta mama sa bebama i baš sam bila srećna zbog prizora i ponosna na sebe“.
Šta je to što biste želeli da postignete kao krajnji cilj u životu?
„Mislim da je želja svih nas da ostavimo nešto iza sebe. Nije važno da li je to zgrada, skulpturalno delo, drvo ili dedina livada. Svi priželjkujemo trag. Nije važno da li će moje ime da stoji na komadu metala ili bilbordu, važno je da donese nekome radost i sreću, ili pak olakšan život. Da, volela bih da u svojoj zemlji ostavim dušu“.
Kakav je Vaš odnos prema Prijepolju sada i da li imate želju da češće u njemu boravite?
„U Prijepolju bih bila jako često. Ali, vremenom, mi sve manje nedostaje. Ne znam da li je postalo navika ili mi se zaista više ne dopada stanje u gradu. Ono što kao posmatrač vidim, mada mislim da i ljudi koji su izloženi situaciji takodje vide, jeste da znanje, naporan rad, želja za ličnim a i kolektivnim napretkom nije u prvom planu, već negde „iza šanka“, ili kod kuće. Diploma kao dekorativni predmet krasi mnoge domove naših ponosnih roditelja. Previše se daje prostora onom kome najmanje isti treba dati. Previse odjednom bahatih ljudi, ljudi koji su spremni istog momenta na svađu, ljudi koji ne komuniciraju prvenstveno, previše lenjih ljudi, koji izbegavaju rad, ali traze da budu plaćeni. Previse kafenisanja, previse priče, a premalo delovanja“.
Šta biste preporučili prijateljima u Prijepolju?
„Uglavnom nisu tu. Ono što je ostalo, oformilo je već svoj život, tako da nema prostora za savetovanje. A mlađima bih savetovala da ako oni ne promene situaciju, mi sigurno nećemo. Ja sam pokušala“.
Priredio: glavni i odgovorni urednik Vladimir Babić
