Ова рубрика је већ до сада доказала да је Пријепоље изнедрило бројне познате, славне и знамените личности. Међу њима се нашао и познати Пријепољац и кошаркаш светског гласа – Филип Пејовић. Он је за наш лист говорио о томе како је било тешко отићи из родног места, као и о успесима које је својим радом и трудом постигао.
Када и где сте рођени, коју школу сте похађали и када сте почели да се бавите спортом који Вас је прославио?
„Моје име је Филип, од оца Горана, Пејовић. Рођен сам 12. фебруара 1989. године. Завршио сам Пријепољску гимназију, након чега сам напустио Пријепоље и враћао се периодично када би ми време то дозвољавало. Кошарку сам почео да играм са неких 9-10 година. Тих година је цела држава гледала углавном кошаркаше или одбојкаше како узимају медаље, па је природно да су се деца највише опредељивала за те спортове“.
Који је разлог због ког сте и кад напустили Пријепоље?
„Пријепоље сам напустио због кошарке, која ме је одвела на разне дестинације. Након средње школе, кошарка ме одводи у Америку, где сам играо 4 године универзитетску (НЦАА) кошарку. Једно невероватно искуство, промена културе, језика, навика. Систем у Америци је тако подешен да ми нисмо професионалци, већ обични студенти са кошаркашким талентом, а у реалности и није баш тако. Слободног времена нема превише, огроман фокус је на спорту. У Србији је јако тешко ускладити спорт и школу, а у Америци је то тако уређено да се бавиш врхунским спортом и у исто време идеш на факултет“.
Где сте се настанили и да ли сте имали помоћ и подршку у месту где сте дошли?
„Што се тиче тог првог одласка од куће, био је то одлазак у Америку 2008. године. Тамо сам провео четири године, по 2 на Флориди и Јужној Kаролини. Када сам дошао тамо, нисам знао никога. Нико ме није ни чекао, а скоро целу прву годину чак нико није био у мом окружењу из земаља бивше Југославије. Мало је то шокантно, а поготово за клинца који први пут иде на дуже од куће“.
Који статус имате и како сте се позиционирали у граду где данас живите?
„Мој боравак у Америци се завршио 2012, након чега сам се вратио у Србију и провео пар година игравши у Нишу и Вршцу. Након тога сам играо у више земаља, Саудијска Арабија, Словачка, Португал, Индонезија, укључујући мање-више све земље из региона, са повременим враћањима у Србију. Тренутно живим у Београду и још увек се бавим кошарком“.
Одржавате ли контакт са неким од наших људи ван Пријепоља?
„Мислим да Пријепољци направе неку групу ма где да се налазе. Наравно, у Београду срећем често пријатеље и познанике из Пријепоља, али познајем и доста Пријепољаца који живе свуда по свету. Наравно, доста њих су у неком спорту, што нас повезује, али познајем и доста људи из других професија“.
Како сада видите родни град и да ли имате неких предлога за бржи развој Пријепоља?
„Пријепоље сам увек доживљавао као место за одмор и успоравање темпа. Због професије сам имао прилику да живим у доста различитих земаља и у разним градовима, неким већим, а неким мало мањим. Али, упоредивши Пријепоље са свим тим местима, могу рећи да не одскаче нимало што се тиче чистоће града и изванредне природе која га окружује“.
Како процењујете укупни привредни и друштвени амбијент нашег града?
„Због природе посла којим се бавим везан сам за Београд, одакле после путујем са екипом свуда по свету“.
Осећате ли носталгију и да ли бисте се некад и под којим условима вратили у родни град?
„То наравно да, носталгија увек постоји, не прође дан да не помислим шта би било да никад нисам ни отшао из Пријепоља. Можда, у неком тренутку кад завршим са кошарком, се појави могућност да се вратим у Пријепоље“.
Шта Вам је донела кошарка све у животу?
„Због кошарке сам научио 2 језика, а трећим се солидно служим. Живео сам у 11 различитих земаља на разним континентима, упознао разне културе, стекао много пријатеља. Задњих неколико година сам се више посветио баскету „три на три“, који је опет један вид кошарке. Године 2021. моја екипа и ја смо били шампиони Србије у баскету „три на три“. Претходну сезону сам играо за екипу “3×3 Београд” и бележили смо солидне резултате нашавши се међу тридесетак најбољих екипа на свету“.
Који су Вам планови за будућност?
„Играм професионално скоро 20 година и у плану ми је да завршавам каријеру у неком наредном периоду. Планирам да се посветим индивидуалном тренерском раду, уколико будем имао среће. Надам се да ме тело неће издати још пар година, да ће ме заобићи повреде, јер је то сада најбитније избећи“.
Приредио: главни и одговорни уредник Владимир Бабић
