Објављиване су у „Санџаку“ између два рата, а онда их је Сретен Вукосављевић сажео у књигу. Хићаја је пригодна прича, настала у народу онда кад се ствари баш не могу назвати правим именом и кад се не може зборити како би ваљало и требало. Понајбоље сведоче о менталитету који се (не)мења. Колико су неке од тих прича актуелне 90 година после?
У поднаслову књиге стоји:“Проклет нека си ти несрећни вилајету у коме су пашчад пуштена, а камење везано“. Хићаја вели да девет конака од нас има један „тухаф вилајет. Како се зове, не умијем ти касти. Питао сам неке из тог вилајета али ми ни они не знадоше касти јер се име вилајета сваки час мијења. Друго што се код њих није промијенило поодавно. Обњиштао народ у том вилајету, огладнио, па се узмутио. Девлет честити, не ваља га сједећи поменути,забринуо се како ће народ смирити. Прво покушали тојагом. Не иде. Тојага од свачега лијек али од глади јок. Спремио девлет улему да сјетује народ. Не иде. Наредио девлет чалгиџијама да пјевају и свирају и милету и девлету, наредио ченгијама и чочецима да се окрећу и играју. Аман, јараби, тек се виђе колико ченгија и чалгиџија има у том вилајету. Све лијепо играше и пјеваше ама се свјетина не смири. Девлет позва старог дервиша, најпаметнијег у том вилајету, да од њега сјет прими. Дервиш поглади браду, па рече:“Ви се усплахирили што се народ узмутио, ха?!Подајте му хљеба и мало хашлука па ће се смирити“. Девлет ће.“А окле ћемо кад у хазни нема ниђе ништа“. Дервиш ће:“А ви узмите од народа“. Замисли се честити девлет. Па по савјету најмлађег међу њима решише да послушају дервишев сјет. Домислише да покупе од свјетине два пута више него што су до сада узимали. Да узму од свакога млого, а од сиромаха највише.Кад баш свјетина дође до крепавања, пружиће јој помало али из руке девлета, да не крепа, а да не побјесни. Свак ће, закључи девлет, мировати јер ће из њихове руке зобати онолико колико му они дају. Тако и учинише, а махнита свјетина се опамети и смири. У једној хићаји оста прича о мењању страначких боја. Но, на све то, следио је коментар:“Није ни чудо, синовче. Виђиде моју браду. Била је црна ко гавран, а сада је сва сиједа. Од како она изблијеђе, ја више никаквој боји не вјерујем“. Дође вријеме да се бира реиз беледије. Дође и Ђуро Звјерота. И рече:“Хоћу, честити пашо, да гласам драге воље чим ти кажеш и кога кажеш. Да гласам. А вријеме бирања није још“.
Ђуро Звјерота био крамар над коморџијама у вријеме неког рата, кад један од коморџија изгуби два џака ил му их неко укра. Пожали се Ђуро старешини у позадини војске, неком Мустај-паши. Старешина му припријети да џакове мора вратити јер царски мал не смије пропасти. Видио је Ђуро већ био колико је то истина око бриге за царски мал али паша запамтио био она два џака и стално тражио да се плате. Ђуру досади па рече:“Да платим, пашо честити, да платим. Стаћемо у ред сви који смо нашој држави што украли, па ћу и ја са моја два џака стати у ред ђе ми буде мјесто кад плате они предамном што су украли више. Само што ће предамном бити толико пашазара и јагалара да ме нећеш ни дурбином моћи назријети неђе на дну реда“. Згодно Ђуро рече али је морао платити она два џака јер је плаћање почело од оног краја ђе је био Ђуро, а туда се неђе и завршило.
Хићаја казује и причу о Хаџидеду. С њим онај што прича причу вели да често кахвенише у дућану, а овај га запиткује о картелима о којима је начуо, о цијенама фабричке робе на страни. Пошто би продао литру шећера и аршин беза, мрзовољно би Хаџидедо бацао паре у чекмеџе. Пазар од опуте и пријесних опанака, од воћа и бијелог мрса је стављао некако веселије у посебно чекмеџе. После много питања и задиркивања, Хаџидедо објасни двоструку благајну:“У овој роби фабричкој има зараде преко хака. То је харам пара. Чујеш сваки дан, како се људи који су у хараму убијају, убијају један другог, ђеца им се кољу, жене им и шћери иду беспућем, један другом ударају на мрз и на мал. Увијек ме је страх пара од те робе да се како и ја не нађем у хараму. Не могу ласно да прохеспапим колико је ту пара халала а колико харама, мога и туђега. Због тога ту харам пару издвајам и истурам час прије у трговину. А зараду на робу коју ми и сељаци собом радимо, то су халал паре. За њих ђеци хљеба купујем, рад сам да их са халалом одхраним да им харам пара не би штогођ докундисала“.
Путник запитао сељаке у једном санџачком планинском селу како живе, јадни, без путева и школа. Они му одговорише:“Лијепо, господине. Придо нам Бог товар снаге, а одузо драм памети, па смо задовољни“. Наставио пут исти путник и свратио у воденицу да припали цигар, а баш у тај час неки сељак бијаше изручио брашно у вреће, па се вајкаше што нема узице да их завеже. Путника поче занимати како ће се Санџаклија довити невољи. После вајкања и освртања, сељак одсијече шиљак, проши и скупи вреће на грлу, нађе павити, усука је, повеза вреће око шиљка павитином мјесто узице. Путник ће:“Е, вичан ли си рђи, јуначе, никад те не оставила дабогда“.
Ходио човјек кроз неки вилајет, туђи, није наш и нагледао се свакојаких чуда. У једном селу видио и магарце како говоре. Магарци, онако прави, дуге им уши и носе терет баш добар, само што говоре ко људи. Ливада пуна магараца, вриште, пјевају и играју, весеље големо. Питао их човјек какво је то весеље, те му рекоше да је умро стари мајстор што је правио самаре, па се веселе што неће више носити товар. Човјек настави пут, кад у врх ливаде наиђе на старог магарца који плакаше на сав глас. Рече да плаче што је умро стари мајстор што је правио самаре. Не би човјеку јасно јер се ено они његови другови доле веселе и пјевају. Стари магарац каза:“Е, оно и јесу прави магарци. Стари мајстор се био извјештио да направи самар према леђима. Умио је поставити самар стељом и сламом да не би много жуљао. Сада, тешко мојој кожи док се нови мајстор не извјешти, а ја знам да нама магарцима товар ваља свакојако носити“. Човјек настави размишљајући о тим ријечима, кад у једном потоку виђе магарца како гађа и баца около, а све фркће. Који му је бијес?! Рече магарац да је умро стари мајстор што је правио самаре, па више новом газди неће дати да му тури самар. Човјек га запита да ли ће га тако јуначко срце донијети до куће. „Ех, код куће ми се зна ко и до сад. Ово ја нако, беспослен тутњим по потоку јер се овдје не бојим ни газде, ни његогва штапа, пошто ме ни не види, ни не чује“. Оде човјек и више се не врати у то село али му неђе скоро дође хабер да је у селу све као што је и било.
„Да не побркаш , ефендум, ти са тим твојим хићајама“, каже ми добри мој Хаџидедо и још каза да не бегенише то. „Навући ћеш себи какво зло на главу и свезати са свијетом душманлук големи. Што ти треба да речеш како су у неком селу закметили вола?! Сад се толико главара наљутило на те. А што да испричаш оно како су у другом селу пашчад пуштена, а камење свезано, па се сад из цијеле нахије на те окесили сви они што им је лајање и уједање занат.Што ти требаде да туриш у газете и ону моју причу о харам пари? Сад се сви они који харам пару троше надули на ме, а ја сам свега на двојицу тројицу помишљао. Лијеп ћеш ћутек неђе појести што оговараш људе који праве халву о мевлуду, а по туђем мевлуду неће никаква јемека, сем халве. Ђе ти паде на памет да причаш како су то људи скорољебовићи и недомаћиновићи који и сами у се неку сумњу имају па им се чини да сваки дан ваља полагати интихаде или ви речете испите да добију свједоџбу пред свијетом да су бива и они оџаковићи којима су се и прађедови халвом одхранили. Ти хтио да пецнеш једног, двојицу, а оно десетина. Јефтиније ти је да кажеш јасно и гласно: ово је хићаја за Хуса, ово за Смаја, па да ти се за сваку хићају само по један наљути. Причао ми један еџнебија како је у некакој књизи читао и овакву хићају: Хтио један да мало пецне неког сиромаха кога су звали Ешековић. Сачини на хартији суру магарца, истури на чаршију, а испод суре написа само:КО ЈЕ ОВО? Свијет ко свијет, долазио, гледао, неко се смијо, неко љутио. Исте вечери ти је мој шалџија лежао на душеку пребијен.По мехкоти му кожа окаишила. Каква га сила то намјести?! Е, синовче. Призрио сам кадија да је то суреџија хтио баш њега да наслика. Позно на сурету уши ко у себе. Призрио базрђанбаша да је њега хтио да наслика јер позно дебелу главу ко у себе. Онај позно ход ко у себе, онај се наљутио што је позно свој реп, онај што је позно своје копито, онај своју длаку. Због једног сурета, ето ти душмана сексен секиз за један дан. Мој ти је сјет, синовче: сваком сурету нађени име“.
Изабрала хићаје:Индира Хаџагић
