AL JA TO NE PRIHVATAM
On je realizovao toliko mojih emisija na Radio Polimlju. Koliko smo hiljada sati proveli u montaži.Toliko smo zajedno probdeli noći u noćnom programu, pohvaljivani javno, al nestalo u etru. Montirao je kasnije moje televizijske emisije visoko ocenjene u Evropskoj komisiji. Bio je hitar, radoznao, tačan, temperamentan, znalac svoga posla, inovator. Mi smo jednostavno bili u stom pucnju, što bi se reklo na radiju. Savršeni radijski par. Tonac i autor, oba kreativna, posvećena, odana, spremna da sate ne jedu i ne spavaju. Koliko sati i dana direktnih prenosa glupih sednica od kojih nam je zavisila glava. Umeli smo da prepoznamo, da osmislimo, da napravimo špice, reklame, duhovite, posebne, hvaljene, pamćene, prepričavane. Bio je moj kolega, pravi, moja druga radijska polovina.
Bio je tek malo stariji ali smo se poznavali iz gimnazije, znajući I ceneći talente onog drugoga još od tada. Pevao je divno, divnim tenorom, retkim. Plesao je fantastično. Uvek nasmejan, veseo, komunikativan, na oko bezbrižan, ponekad zajedljiv. Ponosan na svoje dve devojčice koje su nasledile taj njegov dar za sve što je tehnika, neobičan za devojčice.
Javiše mi da je umro moj radijski par, moja radijska druga polovina. Moj kolega Čare. Ne plačem. Neću. Sreli smo se na ulici nedavno, on sa dronom vreba najbolje snimke i pričali o tom našem radiju u kome smo proveli 20 najlepših godina i koga nema već skoro toliko jer se politici nije dopadao, iako je bio jedan od najstarijih lokalnih radija, iako smo toliko toga u taj radio utkali baš nas dvoje, danonoćno spremni da radimo, da menjamo. Poštovali smo visoke kriterijume onog drugog, poštovali smo talenat. Rođeni za taj svoj posao, kako su govorili. Malo teški u svemu ostalom. I drugačiji. On posle na televiziji, ja u novinama, ipak smo se sretali, imali smo komentar na sve jer bi se samo pogledali i nasmejali glupostima izgovorenim javno, bez posledica za govornicama sednica koje smo pratili. Kao što smo se razumeli bez reči, samo pogledom, u živim programima, on za miks pultom, ja za mikrofonom gledajući se preko stakla koji nas je delio. Može? Naravno. Muzika, uključenja, komentari, smeh…Pa, onda razmena informacija o najnovijim pločama, najnovijim snimcima, najnovijim, najnovijim…Znali smo zatvorenih očiju da nađemo svaku ploču na polici prebogate naše radijske biblioteke ploča.
Umro je moj kolega. Čare. Pa i ime mu je takvo. Čar, Čarolija, Čaki. Neću prihvatiti. Pustiću neku od briljantnih radijskih emisija koje sam sačuvala. Slušam…I odjavljujem:“A za miks pultom, majstor tona, Radovan Čarkilović.
Indira Hadžagić
