Da bi se sačuvao kontinuitet u trajanju i pričala priča o vremenu, potrebno je u novom sačuvati staro. Takav primer je „oblutak“ kao građevinski materijal koji se nalazi svuda u gradskom jezgru Prijepolja šta god da se gradilo,jer je asocirao na nekadašnje avlije i kaldrmu što je bila „ostavština za budućnost“. To se zove „urbana kultura“ . U narodu se zove „belutak“ i smatralo se da donosi sreću. Poređenje prirodnog kamena sa bilo kojim veštačkim materijalom ili betonskim kalupima je neumesno. Vidimo li mi to?
Kulturno nasleđe kao arhitektonski i urbanistički kontekst . Bez tog konteksta, teško se može govoriti o istoriji bilo kojeg grada. Ako bi se sve srušilo, pa sagradilo novo, bez ikakve poveznice sa tim nasleđem, o kakvoj istoriji bi se moglo pričati? Usmene predaje nisu dovoljne da potvrde ono što je najvažnije, a to je kontinuitet trajanja. Tako je u svemu, pa i u graditeljstvu. Samo neuki sebi mogu dozvoliti da “brišu” i “ruše” jer aplaudirajući novom, oni sami sebi aplaudiraju. To bi se zvalo “prostaštvo”, pa se tako može nazvati i u graditeljstvu. Neznalački prostakluk .
No, ovo je priča o prijepoljskom tragu, onom neobčnom, koji Prijepolje zaista čini prepoznatljivim, pa možda i retkim gradom. Da počnemo od bogatstva koje je priroda utkala u ovaj kraj,a to su dve reke koje protiču kroz srce grada. I baš to bogatstvo donelo je i ono graditeljsko, nekada, kada se taj besprekorni rečni oblutak, taj rečni kamen, koristio u izobilju ne kao “šljunak” već kao ukras. A kako bi drugačije, do “ukras” nazvali sve te gradske avlije koje su bile “popločane” tim oblutkom? Iza kapija, krila se ta “belina” koja je mirisala čistoćom jer su se avlije brižljivo mele brezovom metlom i polivale iz česama, kako se kakva prljavština ne bi u kuću unela, i u ćilime uvukla. Po avlijama klepetale su nanule, a po kući se hodalo u papučama. To su bili prizori koje je Prijepolje pamtilo kroz vreme ali i sve do kraja sedamdesetih godina minulog veka. Takvih avlija bilo je od Vakufa do Šarampova u izoblju, neke su bile pravi biseri, ali onda je grad počeo da menja svoje lice, da se “modernizuje” i sve je redom srušeno i nestalo. Pa, ipak, gradeći grad za nove “lovce” i “nova lovišta” što bi kazao Brana Petrović, nešto je ostalo u očima urbanista. Bio je to baš taj rečni dragulj, ta izuzetna lepota kamena koji je ukrašavao prijepoljske avlije . I tu je nađen taj “kontinuitet”. Da se priča nastavi, da se priča tiho, nenametljivo, da se ne izgubi. Ta, barem smo rečnh oblutaka imali na pretek. Dve reke, planinske, dva blaga ali i majstore što su znali s tim oblutkom, koji su umeli da “slažu” taj oblutak ko kakav mozaik. Lepota zanata koji pređe ponekad u umetnost.
Rečni oblutak je prirodni kamen s glatkom, zaobljenom površinom koji se formira erozijom u vodenim tokovima. Obično dolazi u raznim nijansama, uključujući sive, smeđe i zelene tonove, što ga čini savršenim za dekoraciju vrtova i pejzaža. Bio je majstorluk sve to pedantno slagati. I, gle, imate oblutak iz prijepoljskih reka po celom gradu, u naznakama, u detaljima što jeste arhitektonski doprinos izgledu i lepoti grada. Eno ga po gradskim stepeništima, ogradama, ima ga ispred Sahat kule, oko Doma kulture, kao ukras na fasadama kuća, na česmama, kao detalj na stazama ili sokacima…Umesto betona, imate oblutke kojima su ograđivana dvorišta. Belina oblutka, njegove nijanse, njegova čistota, upravo su “zaštitni znak” prijepoljskog graditeljstva, neprocenjive vrednosti, savršene lepote. Da li se taj kontinuitet, ta ideja, nastavlja? Ne. Ni u naznaci. A, eto, upravo je to u mnogim gradovima “novo otkriće”, da kažemo “nova moda” ili “vraćanje starom”. Otuda se rečni oblutak ponovo “visoko” estetski kotira u novom graditeljstvu. Mi to znamo? Ne znamo jer mi nemamo urbaniste koji bi na to opomenuli, skrenuli pažnju, kazali, predložili. Mi imamo neke pojedince koji sebi daju za pravo da “ugovaraju” i naručuju projekte od ljudi koji ne vide Prijepole, ne poznaju detalje, nemaju “oko” za belinu i kontinuitet, za vrednosti koje su estetska ali I etička kategorija jer “estetika je majka etike”.
Naime, prirodni kamen se vraća na velika vrata kao građevinski material kao što se pokušava ponovo vratiti prirodi ili kako bi Latini rekli:”Naturalia non sunt turpia”. Kamen je jedan od najviše korišćenih prirodnih materijala u građevinarstvu i kao takav ima primenu kako u niskogradnji tako i u visokogradnji i u današnjem građevinskom svetu. Ono što je jedino sigurno, kažu stručnjaci, bilo koji prirodni kamen da odaberete, nećete pogrešiti jer se po svom kvalitetu, čvrstoću, otpornosti i načinu održavanja ne može porediti ni sa jednim drugim prirodnim i veštačkim materijalom. Poređenje prirodnog kamena sa bilo kojim veštačkim materijalom ili betonskim kalupima je neumesno tako da nećemo uzaludno trošiti vreme na objašnjenja mislim da su svima daleko jasna i poznata.
Prirodan, trajan, dekorativan kameni oblutak nezaobilazan je u modernom i atraktivnom uređenju prostora. Ravne linije, više boja, neobičan izgled i funkcionalnost su faktori koji oblutak čine tako traženim i posebnim. Primena kamena u hortikulturi se podrazumeva i nema prostora ni dvorišta gde se to ne dopunjuje. Novi trendovi sada, više nego ikad, prave tu sinergiju. Oblutak i biljke ne samo da su dekorativni nego imaju i mnogo praktičniju funkciju. Urbani dizajn, urednost prostora i lako održavanje su ovu spojivost biljaka i ukrasnog kamena oblutka posebno zbližili. Oblutak, pored naglašavanja prostora odaje osećaj čistoće i urednosti.
Na žalost, mi ne vidimo ni belinu, ni čistotu kamena, ne vidimo ni trajnost, ni lepotu, ni arhitektonski kontinuitet. Ili ne umemo da iskoristimo upavo ono što imamo u izoblju, a to je lepota rečnog kamena koji kada se koristi za ukrašavanje upravo povezuje reku, grad i ljude. Vide li to oni što bi trebalo da vide? Ne vide.
A, eto, oblutak je toliko divan da ga je pesnik utkao u pesme i proslavio i sebe i oblutak koji on zove “belutak”. Pesme za svoj osnovni motiv imaju kamen, simboličnog značaja, beli kamen koji se, u narodu često naziva belutak. Značaj belutka ogleda se u njegovom obliku i nežnoj kontstrukciji njegove glatke površine. Po narodnim verovanjima on je donosio sreću, dok, s druge strane, belutak je predstavljao i boravište duša pokojnika. Istorijski gledano, uz četiri osnovna elementa: zemlju, vatru, vazduh i vodu, kamen je najbliži čoveku. Njegova postojanost, tvrdoća, pasivnost (nepomičnost), otpornost na spoljne uticaje, tumači se kao oslonac, suština i temelj svega onoga na čemu čovečanstvo, pa i stvaralaštvo, počiva. Evo primera pesničkog:” Sve drži u svom strasnom, unutrašnjem zagrljaju”. I zaista: “Gledaju se dva belutka, ko dve bombone, na jeziku večnosti. Dve kamene suze danas”.
Belutak sve drži u svom unutrašnjem zagrljaju, on je vremenski i prostorno neograničen, on ne diskriminiše, sveobuhvatan je i nežan, ali i prisan sa svima s kojima je u kontaktu, jer zagrljaj je simbol prisnosti. Samim tim možemo zaključiti da je tako i čovekova duša, bez glave i udova, dinamična, u zagrljaju svega onoga što je se dotiče i svega onoga što ona dotiče. Baš ova veza ljudske duše i belutka, ima za ideju da pokaže dušu kao sveobuhvatnu, nedeljivu, slobodnu, neprolaznu i dobrovoljno potčinjenu ciklusu života.
Belutak može da simbolizira čoveka koji nema strah od sile koja negativno utiče na njega, ali i čvrstog i duhovno čistog čoveka koji se, kao i belutak, izdiže iznad zla i prolaznosti života.Belutak je sveobuhvatan, kao život. I kako bi rekao pesnik Vasko Popa koji je ispisao jednu od najčuvenijih zbirki pesama upravo posvećenu “Belutku” : Eno belutka, ostao je tvrdoglav u sebi, ni na nebu ni na zemlji, samog sebe sluša, među svetovima svet”.
Indira Hadžagić
