Паучина, запуштени перони, свуда травуљина и зараслост. А по који путник има још
Озбиљног улагања у зграду изграђену пре скоро пола века није било деценијама, а њена запуштеност, руинираност и напуштеност трају од деведесетих година прошлог века, када и почиње агонија железничког саобраћаја на прузи Београд-Бар, која је скрајнута из приоритета државе, а седамдесетих је њена изградња сматрана највећим грађевинским подвигом у Европи. Прошле године, све Пријепољце је обрадовала вест да је Инфраструктура железнице Србије међу 27 станичних зграда за обнову, уврстила и пријепољску, некадашњу станицу-лепотицу, један од најлепших објеката на целој прузи.За два месеца обновљена је фасада која је била сва у „фронцлама“, земењена је делимично столарија, односно коначно су стављена нова врата, сређени су мокри чворови, уређени су подходници. Уложено је преко 20 милиона динара и тo је била трећа највећа инвестиција. Годинама „заобилажена“ станица је попримила „обрисе“ некадашње, мада је и даље, због изузетно споре вожње возова на делу пруге, посебно од Златибора до Пријепоља, веома мало путника. Но, има их, иако је до Ужица потребно пуних 3,5сати, а од Београда и преко 7. Али, ето, пре неки дан у Пријепоље је баш возом стигла Јасминка Петровић, један од најзначајнијих, најчитанијих и најпревођенијих писаца за децу не само у Србији, већ много шире. И тако се станица нашла у нашем фокусу.
Наиме, ноћу све то изгледа још сабласније. Иако је далеко пристојније него пре неколико година, очигледно је да од како су радници отишли у мају прошле године, више нико станцу није ни погледао у смислу дневног или барем месечног одржавања. Језиви призори паучине око нових светиљки изгледају као да сте на снимању хорор филма у некој аветиљској пустари. Свему доприноси и сво оно растиње, које „ђика“ на све стране без икакве контроле, без да га ико култивише, мало среди, скрати, покоси, почупа, изреди. На перонима је тек слика потпуна. Свуда је травуљина. Око улаза у зграду, између перона, између шина, железничких прагова…Одавно пријепољска станца више нема отправника возова, одавно се нико не брине да то „уличи“ а, ето, на зиду, стоји плоча на којој пише све о изградњи пруге и како су је својим добровољним радом градили и млади људи из СФР Југославије али и целог света. Станица-лепотица изграђена је за само годину дана, пре, рекосмо, скоро пола века. Они који су путовали често, од средине седамдесетих па до средине деведесетих, памтили су бројне возове, путничке и брзе али и ексклузивне пословне, возове који су имали по десетину вагона, ванредне композиције у сезони летовања када је цела Србија ишла возом на море, неки први пут га и видели захваљујући управо прузи и „доступности“ мора. Станица је бивала крцата путницима који су стизали, одлазили и долазили из целог краја. Био је ту и чувени ресторан са добрим јеловником,џубокс, тераса са погледом на град…Време прошло. Али иако возом сада путује тек понеко, иако је воз удобан, нов и уредан, иако можда није на нама, односно формално није одржавање станичне зграде и простора око ње, некако је срамота све то гледати, ма ко да дође, ма ко да пролази а и због наших људи који повремено или чешће путују возом. Ако и није у надлежности општине „паучина“ у Железничкој станици, ваљало би указати на све то железници, па барем повремемно да то неко чисти, помете, опере степениште. А ми би могли да се бринемо за сву ону „травуљину“ и оно дивље израсло грмље и дрвеће. Ружно је, тужно, сабласно и прљаво. А понеко у град дође и „отле“.
Индира Хаџагић
