– Различити видови и степени инвалидитета захтевају различите потребе. Проблеми са којима се сусрећу и на које можемо да утичемо као друштво, а и власт јесу, пре свега, уређење система јавних установа, јавног превоза и укључивање тих особа у културно-уметничка дешавања. Као прво, поводом уређења система јавних установа и њихове доступности ОСИ, потребно је увести правило да особе са инвалидитетом имају предност у односу на остале, као и да постоји озвучење док чекају свој ред. Ово је јако битно за аутистичне особе за које важи правило да се много боље сналазе у уређеним системима. Што се тиче јавног превоза, познато је да код нас возила, пре свега, немају подршку и рампе за особе које користе колица како би се кретале, а особе са инвалидитетом су принуђене да избегавају гужве, па, самим тим, и градски превоз. Такође, битно је напоменути и да прилази зградама јавних установа махом нису прилагођени ОСИ.

Луција Филиповић

– Шта да кажем, у моје време су деца са посебним потребама односно са инвалидитетом ишла су у такозвану Специјалну школу и тиме су, свесно или несвесно, била одвојена од остале деце. Оно што ми се у садашњем систему допада јесте да су сада та деца укључена тако што школу похађају заједно са свом осталом децом. А што се тиче особа у инвалидским колицима на пример, Пријепоље је мали град и општина и прилично нразвијен, тако да нема основне услове у виду паркинга и стаза.

Суада Софтић

– Сматрам да је Пријепоље прилично неразвијено и нема неких специјалних услова којима би се особе са инавлидитетом укључиле у друштво. Треба кренути од њихових основних потреба и прилагодити јавне површине, пре свега, а потом и спортске сале и терене како би се те особе што више укључиле у свакодневне активности. Мислим да би требало порадити на јавној свести о томе да су и они равноправни чланови нашег друштва и да им, као таквим, треба пружити исте могућности. А ми треба сви као појединци да дамо свој допринос како би наше друштво функционисало као друштво равноправних и једнаких.

Жељана Дробњак

– Један од кључних проблема у нашем граду са којим се сусрећу особе са инвалидитетом је неприступачност. Путеви и улице нису довољно прилагођени тим особама. Притом, ако узмемо у обзир свакодневно презагушен саобраћај, непрописно паркиране аутомобиле на тротоарима и слично, верујем да им то поприлично отежава приступ и кретање. Плашим се да се тај проблем неће скоро решити, јер је до нас самих. Нажалост, фали нам тај осећај солидарности и емпатије према особама са посебним потребама и инвалидитетом, који јако често немамо.

Александар Ружић

– Особе са инвалидитетом су обично дискриминисане и непожељне у друштву, ускраћују им се основна права при школовању и запошљавању, а и право на слободу кретања. Препреке које ометају кретање људи са инвалидитетом обично се налазе у зградама институција, радном простору, јавном превозу и др. Неравне површине, степеништа, неадекватни паркинг простори само су неке од препрека са којима се сусрећу особе са инвалидитетом свакодневно. Највећи број послодаваца има предсрасуде према тим особама па се радије одлучују да плате казне за незапошљавање ОСИ него да им пруже шансу да покажу своја знања и умећа. Сматрам да људе са неком врстом инвалидитета наше друштво у целини не сматра и не доживљава једнаким члановима заједнице. Када би људи изашли из свог рама и занемарили своја ограничења и ушли у улоге и животе тих особа, видели њихов доживљај света, онда би сигурно били хуманији и више би поштовали права ОСИ које овде заслужују исто место као и сви други грађани.

Иван Брашњовић

– Проблеми особа са инвалидитетом тичу се друштва у целини. Мислим да се ништа битно неће променити док год сами не стекнемо јасну слику о потребама тих особа као равноправних чланова друштва и заједнице. Сматрам да пуко набрајање њихових проблема неће учинити ништа на пољу решавања истих. Боље би било да се сви појединачно, па и колективно позабавимо оним што је до нас да учинимо како би ово данашње друштво било што боље уређено, па и овај наш мали град као средина од које треба почети са променама.   

Данијела Аничић

– Као просветни радник, могу рећи да су особе са инвалидитетом максимално укључене у наставне активности, а постоје и програми који су прилагођени управо за њих. Док, са друге стране, поједине институције у нашем граду нису прилагодиле своје услуге свима једнако. Односно, на пример, прилази зградама појединих установа нису прилагођени рецимо слепим и слабовидим особама и као такви нису безбедни за њих. Морамо мало као друштво скренути пажњу на ове особе и као појединци утицати на свест друштва у целини о њиховим правима и потребама. Могу само да кажем да је отприлике иста ситуација и у целој држави као и код нас. Некако, удаљили смо се једни од других и немамо више тај осећај према проблемима наших суграђана са којима се они, пак, свакодневно суочавају.

Рада Милисављевић