Шта о одрживом развоју Пријепоља мисле млади људи, друштвени активисти? Самедин Ровчанин, мастер међународног развоја Универзитет у Единбургу

Одрживост пројеката за једну неразвијену заједницу свакако је прворазредни задатак и залог за будућност младих  људи, који ће имати довољно  разлога да остану у својој средини, са жељом да је унапређују, у складу са новим потребама, али на доброј основи која се планира визионарски. Како на одрживост своје средине и њену будућност виде млади, школовани људи, чији активизам превазилази локалне границе? Да ли они верују да се може одржати и издржати?

Самедин Ровчанин, мастер међународног развоја, Универзитет у Единбургу:

-Година је далека 1860. када енглески инжињер Џозеф Базалгет доноси одлуку да, приликом изградње канализционог система у Лондону, дуплира износ пречника канала за одвод отпадних вода, у односу на првобитни нацрт. Ова одлука, испоставиће се нешто касније, била је кључна у успоравању епидемије колере у граду, а да је задржан оригинални план, Лондон би и 1960-их био потпуно поплављен. Није Базалгет пре више од 150 година могао ни да сања модерни Лондон са високим небодерима и тачно шест милиона становника више, али је предвидео да се град креће у правцу развоја и прилагодио је свој оригинални план том предвиђању. Његов канализациони систем је и дан данас у употреби. Овај пример показује да се у средишту планирања развоја, а нарочито одрживог, налазе три кључна елмента: људи, знање и ресурси. Можда баш у недовољном разумевању шта је одрживи развој и на које се начине његови инструменти адекватно интегришу у процесе анализе и израде стратегија, леже концептуалне недоследности у развојним стратешким плановима  Пријепоља усвајаних у последњих 20 година и њихов половичан успех. Први такав документ, Стратегија одрживог развоја Пријепоља 2005-2009. је имао четири области фокуса: развој малих и средњих предузећа, развој села, подизање капацитета локалних услуга за грађане и заштиту животне средине, без дубље анализе на који начин усвојене мере задовољавају критеријуме одрживог развоја. Друга стратегија одрживог развоја Пријепоља (2011-2015.) је проширила стратешки фокус и на привлачење страних инвестиција и стварање позитивне пословне климе, управљање комуналним отпадом, унапређење промоције образовања, културе и спорта. Ни овај план није направио помаку односу на претходни када је у питању интегрисање принципа одрживости. Стратегија одрживог развоја  2016-2020. се поново фокусирала на економски и рурални развој, инфраструктуру са животном средином и друштвени развој. Карактерише је и неуобичајена обимност документа (преко 100 страна), који преко 60% садржаја посвећује дескриптивној статистици и анализи профила заједнице, а не интегрише дубљу анализу о аспектима одрживости усвојених циљева, а конфузији доприноси и навод како „не постоји јасна дефиниција појма одрживог развоја“.

Иако су многе од мера из поменутих планова реализоване на корист грађана током њихове имплементације Пријепоље је непромењено остајало у категорији најнеразвијених општина у Србији, континуирано заостајало за републичким просеком у нето зарадама,уз  изражену депопулацију. Хронична зацементираност ових аспеката указује да поменуте стратегије нису на макро плану резултирале значајнијим искорацима у правцу одрживог развоја, и да су превасходно имале функцију кровних сабирних докумената за реализацију пројеката у свим могућим областима у којима локална самоуправа и иначе делује. 

Од значајног утицаја на квалитет планирања стратегија може бити и састав комисија за њихову израду. У њих су, по правилу, улазили функционери и запослени у стручним службама локалне самоуправе, одборници Скупштине и запослени у локалним институцијама и предузећима, док су ретко мобилисани независни национални или међународни експерти и спољни партнери.  План развоја општине Пријепоље 2022-2029. је прерано анализирати са аспекта испуњености циљева. Не садржи одредницу „одрживи“ у себи, али се реферише на Циљеве одрживог развоја Уједињених Нација, најзначајнији глобални документ у овој области, па се може закључити да обједињује и ту димензију. Програмски се грана у четири развојна правца: три поновљена из претходне Стратегије, уз додату јавну управу, и садржи чак 121 меру. Може се назвати и амалгамом између стратешких иницијатива већег обима, од којих многе укључују аспекте одрживости, и простог збира годишњих планова рада свих локалних установа и предузећа, од којих велики број нема ни стратешку,  ни одрживу вредност (од оснивања Установе за спорт, изградње „дегустационо-дистрибуционих центара“ у руралним подручјима, до постављања знака „Ја волим Пријепоље“). Најупитнији је, свакако, капацитет за проналазак извора финансирања, апсорбцију и управљање средствима за реализацију амбициозног седмогодишњег плана, чији су трошкови пројектовани на преко 45 милиона евра и преко 5 милијарди динара.

Загледани у 120 страница новог плана у коме је све приоритет, можда се неком јави жал што неки пријепољски Базалгет није приликом усвајања неке од претходних стратегија викнуо да ћемо 2024. године остати без радиолога и дао предлог за решење. То би, без сумње, било нешто стратешки значајније за одрживи развој Пријепоља од постављања светлећих знакова.

Индира Хаџагић

Podelite tekst: