Шта о одрживом развоју Пријепоља мисле млади људи, друштвени активисти,? Дамир Бећирбашић, мастер инжерњер електротехнике
Одрживост пројеката за једну неразвијену заједницу свакако је прворазредни задатак и залог за будућност младих људи, који ће имати довољно разлога да остану у својој средини, са жељом да је унапређују, у складу са новим потребама, али на доброј основи која се планира визионарски. Како на одрживост своје средине и њену будућност виде млади, школовани људи, чији активизам превазилази локалне границе? Да ли они верују да се може одржати и издржати?
Дамир Бећирбашић, мастер инжењер електротехнике и рачунарства:
-Од како памтим, у Пријепољу се увек понављају исте фразе. Толико, да, уколико отворите бројеве Полимља из 1980-их, 90-их или почетком 2000-их можете пронаћи исте теме о којима се пише и данас, од депоније Бањица, улагања у туризам, пољопривреду, последњег места по платама, до повезивања на аутопут. Осим што је то показатељ стагнације (заправо, дебелог назадовања), показатељ је и мањка идеја код актуелних доносилаца одлука. У Пријепољу влада одсуство иновативности, врло ретко ћемо чути неку нову идеју. За то је потребна и визија, али и храброст. Сувишно је причати о одсуству истих код подизача руку из наше скупштине. Тренутно, Пријепоље је град рециклираних идеја и лоших пројеката. Назив „Пријепоље на води“ је вероватно врхунац неиновативности у историји Пријепоља. Још је тужније одушевљење власти овом синтагмом. Да не идемо много далеко, али замислите 12 људи(или ко зна колико запослених) у Туристичкој организацији, који смишљају нови туристички догађај у Пријепољу, и после ко зна колико већања, дискусија, смисле јефтину копију Златар феста (који је и сам неоргиналан). Чак и име остане исто, само додаше оно ПП испред. Зар од 12 људи нико да не каже да је идеја неоргинална, да су концерти без икакве циљане публике. Одрживи туризам? Пријепоље има скоро 25% заштићене територије, али да ли се неко сетио да заиста уређује планинарске стазе, прави планинарске домове аутентичног изгледа, уз аутентичну причу, просторе за рад на даљину? Кад се ми сетимо, већ постане застарело, тржиште презасићено, па опет постајемо копија. У неким срединама цела економија покренута је само чистом реком и нетакнутом природом. Довољно је прочитати поруку за грађане Пријепоља од успешних Пријепољаца са стране у интервјуима које је објавило „Полимље“, јер свако каже исто: „Дођем у Пријепоље да уживам у природи и храни, чувајте то“. Како је могуће да сви то препознају, сем оних који су најважнији да препознају? Потенцијала има за органску производњу, али ми смо покушали са малинама и стали. Одрживи туризам значи и очување река, нетакнуте шуме. Само истраживаче да доводимо, за многобројне птице, ретке врсте риба, биљака, заштићених животиња, пећина, извора чистих вода, имали би посете целе године. Зашто не радити и на стварању услова за проглашење Националног парка Јадовник? Како то да ником није пало на памет да, уместо изградње додатних паркинга и довлачења још аутомобила у центар, у потпуности забрани саобраћај у граду? Да будемо препознати као „први пешачки град“ или нешто слично, другачије од већ виђеног? Претходних година видели смо истраживачке кампове на Сопотници, сликање птица и дивљих животиња на Јадовнику, рафтинг на Лиму, планинарске експедиције и ултра-маратоне, купове у параглајдингу, спортски риболов на Лиму и притокама, али све у организацији људи са стране и појединаца из Пријепоља. Очигледно, то привлачи људе и без скоро икаквог маркетинга. Када се прича о младима, увек је девиза „да се да шанса младима“. Када млади нешто предлажу, дешава се игнорисање или подсмех. Ако виде да млади нешто и знају, тек крену да беже од њих. Онда млади оду тамо где их неко саслуша и да им прилику да раде, па и да погреше. Зато се, како каже Балашевић, „с тамне стране глобуса боље види да најбољи одлазе“. Приметио сам да се више ни студенти лети не враћају у Пријепоље. Нема целих друштава уз пишпил на Лиму, нема екипа за баскет у парку, вечерњих излазака. Пусто је и тужно.
Одрживо у Пријепољу може бити много шта. Тренутно, није скоро ништа, јер се и не прави да буде одрживо. Једини труд јесте да се на папиру (или интерактивној мапи), представи да је урађено нешто много добро за грађане. Тако се и праве пројекти, да буду шарени, дивни на папиру, да се потенцијално некоме и нађе посао. Праве дискусије нема нигде, посебно не где би требало: у јавности. Издрживо у Пријепољу није ништа, сем грађана у свом ћутању. Ћуте, да не изгубе оно што имају. Изгледа још није дошао нико са стране да им каже истину: да, сем мира, природе и здраве хране, немају ништа. А убрзано радимо да и то изгубимо. Верујем да ћемо бити паметни да сачувамо једино што имамо. А на папиру, у сопственим гласилима и бројним „новинарским“ порталима, никад боље! Благо нама! Не треба да бринемо за одрживост, одржаћемо се- некако.
Индира Хаџагић
