Znate li po kome je ova neznatna ulica u centru grada dobila ime?
I nazivi ulica govore o gradu, njegovim žiteljima. Nećemo ulaziti u detalje, mnoštvo je ulica koje nose imena ljudi za koje niko ne zna ko su, ni zašto su dobili svoju ulicu, a posebno ne zašto baš u tom delu grada. Pobude onih koji odlučuju su svakojake, pa je to za posebnu priču. Ova priča je nešto sasvim drugo. Retko se dešava da neko poput Saliha Demirovića dobije ulicu, odnosno da u nekom gradu neka ulica dobije ime u znak sećanja na-čistača ulica. E, baš to je bio Brato, gradski čistač koji je taj posao radio tamo između dva rata, pa posle rata…
Rani prolaznici ranih pedesetih godina prošlog veka, a to su mahom bili radnici koji su žurili u tek otvorenu fabriku jer je valjalo „s ranih zora“ poći iz Prijepolja, pa peške do Kolovrata, bez trotoara i osvetljenja, sretali su ga kako već sa svojim kolicima, metlom i lopatom mete prijepoljsku čaršiju. Star je već tada bio Salih Demirović koga su svi u gradu zvali Brato. Prijepoljci su ga pamtili još od malena. Tih pedesetih godina minulog veka bio je sed, pogrbljen, jer je težak rad ostao uklesan u njegove ruke, leđa i lice. A radio je tada već četrdesetak godina taj isti posao. Od jutra do mraka sa svojim kolicima, prijepoljski „škovacin“ bio je viđen. Ko god da ga pita, a umeli su Prijepoljci da budu „upitani“, da li se umorio, Brato je odgovarao: „E, moj sinko, kako ću biti umoran kad radim?!Ja sam umoran kad sam besposlen.Nema ništa gore nego kad čo’ek besposlen sjedi“.
Nudili Bratu penziju, kazivali mu da je dosta radio, da je zaslužio da se odmori…Jok. Neće Brato. Onako sa opuškom koji mu je visio niz donju usnu, uvek sa nekim smeškom, jedino bi se naljutio kad bi ga neko priupitao, zarad malo čaršijske hajgare, kada će u penziju jer su svi znali kako će reagovati. Tada bi se ko malo ljutno i razgalamio:“ Što u penziju? Ko da ja ne mogu da radim i zaradim?! Neću ja džabe hljeba“.
Salih Demirović, zvani Brato, dobio je više puta novčane nagrade za svoj rad. Proglašen je i udarnikom socijalističkog rada, a to je zaista bila vredna „titula“ tih ranih pedesetih godina prošlog veka kada se gradilo i iz blata vadilo. I zemlja, i gradovi i ljudi.
Rano je Brato ostao bez oca. Rano je počeo sam da se stara o sebi, da radi najteže poslove, da bude često na meti onih kojima je sve smešno. Nije Brato mario. Jednom, kada su ga pitali kako će kad više ne bude mogao da radi, Salih Demirović, zvani Brato, čistač prijepoljske čaršije i sokaka, kazao je:“To će mi biti najteže u životu. Više bih volio da me smrt prifati, nego to da dočekam“. Potom bi zapalivši cigar, koji bi vešto zalepio za donju usnu svu ispucalu od duhana, sa svojim kolicima, nastavio kud je namerio.
Eto, zašto je tako važno znati kako je Prijepolje umelo da sačuva uspomenu na svog čistača čaršije i gradskih sokaka, dok još pravih ulica nije ni bilo. Gde se nalazi ta ulica sa tim nazivom? Pa, u sokaku koji spaja gornji i donji deo grada, glavnu prijepoljsku Ulicu „Vladmira Perića Valtera“ sa kejom ili gde je Podvaroš. A mora se proći pored sadašnje zgrade komunalnog preduzeća.
Indira Hadžagić
