У Плану развоја до 2029.године истакнута је област туризма на којој се, између осталог, темељи развој ове општине. Међутим, ово је једнo од ретких места уопште у Србији без хотела, односно и они који су постојали су одавно закључани или девастирани. Ипак, очекује се да на овом плану барем буде помака ако општина оствари јавно-приватно партнерство и неки улагач сагледа шансу и потенцијал, оправданост и одрживост инвестирања. За то време у окружењу се граде и обнављају бројни хотели.
Пријепоље је некада било место познато по хановима јер су каравански путеви водили управо овим подручјем, а трговало се од Дубровника до Цариграда. Биле су то претече хотела. На самој чаршији, од Вакуфа до Шарампова, бројало се и по десетак ханова и караван сараја. Порушени су сви, осим једног, до седамдесетих година прошлог века, иако су могли, уз адекватну стручну помоћ, бити претворени у врло привлачне хотеле са ресторанима, као што су то чиниле неке срећније и паметније вароши.
Између два светска рата Пријепоље је имало чак четири хотела. Истицао се Хотел „Југославија“ у најужем центру града који је саграђен по узору на хотеле тога времена. Иако одавно није хотел, објекат се још увек налази на истом месту и није много променио свој првобитни изглед.
Новосаграђени Хотел „Полимље“ педесетих година прошлог века био је, како је то тада оцењено „најлепши хотел у целом Санџаку. По свом унутрашњем уређењу бар за сада, реткост у овом крај. Он има све услове да буде репрезентативан хотел“. И био је дуго јер је имао две сензационалне терасе: једну на главној улици, односно корзоу, а друга је била на супротној страни, са погледом на Лим. Спомињан је и „туристички потенцијал“:“Аутобуска линија од Београда до Будве, с коначиштем у „Полимљу“. Зар се боље место за коначити и одморити се од дуга пута може замислити?“. Планови шездесетих година: „Плажа да се уреди и викенд кућице да се поставе, па кад гости лети дођу…“. Хотел је, међутим, мало потом претворен у самопослугу . Објекат је срушен 2020.године и саграђен је стамбено-пословни простор.
Шездесетих година Пријепоље је добило још један, тада се звало Мотел, у Вакуфу, који ће касније постати Хотел „Парк“. Имао је „најмодернији ентеријер“, велику терасу поред градског парка и Милешевке и експрес ресторан. Ту ће доћи и еминентни кухар Лазар Марић који је радио на Светом Стефану. Смештен на најатрактивнијем месту у граду, поред Сахат куле, једног од симбола Пријепоља и поред магистралног пута који води ка Манастиру Милешева, хотел је заиста био „туристички потенцијал“. Деведесетих година минулог века, у њему су дуго биле смештене избеглице са ратних подручја Југославије. Било је и пожара у собама, једно време је био закључан и на путу девастације. Срећом је кроз неку трансформацију власништва приватизован али функционише као ресторан већ годинама.
ХОТЕЛ СА УМЕТНИЧКИМ ДЕЛИМА
Понос Пријепоља био је Хотел „Милешева“ . Ето, управо би се обележило 45 година од како је отворен, уз изузетну помпу, а многе ондашње новине забележиле су тај тренутак. Имати „високу Б“ категорију хотела у то време је много значило за углед и препоруку. А писало је:“Ново репрезентативно здање пријепољског угоститељства, вешто архитектонски уобличено и укомпоновано у амбијент између Лима и главних саобраћајница. Хотел је грађен 4 године и сада је спреман да прими госте жељне жубора Лима и лепог амбијента. Коштало је то радну организацију “Инекс Милешева” око 50 милиона динара и за колектив чији је годишњи приход око 30 милиона то је свакако велика инвестиција али се зна да без пословног ризика нема ни пословног успеха. Располаже са простором од око 4000 квадратних метара, док терасе, које су посебно обележје хотела, захватају површину од 1200 квадрата. Хотел има 104 лежаја распоређена у двокреветним собама. Ово је и први хотел у општини који има и четири апартмана. Гостима ће стајати на располагању и снек бар, кафана, ресторан и салон. Мозаик у кафани урадио је Танасије Рузмарин, академски сликар из Крагујевца, а зидове краси 7 изванредних таписерија академске сликарке из Београда Весне Милуновић. До овог хотела у Пријепољу је било свега 90 лежаја у угоститељским објектима”…Хотел је смештен близу магистралног пута који води на море. Зато је тада овако речено:“Отварање новог, савременог, репрезентативног хотела који носи назив древне Милешеве, значи и прекретницу у развоју угоститељско-туристичке привреде, смелији корак у будућност која отвара широке перспективе за потпуније исказивање у овој деликатној области привређивања”. У част отварања хотела високе категорије, емисија Радио Београда “Туристичко коло” снимљена је баш у том амбијенту, а певали су Драган Антић, Бисера Велетанлић, Уснија Реџепова, Мирко Рондовић, ансамбл “Наракорд”. Идеја је да „овај хотел буде део једног спортско-рекреативног амбијента са великим амбицијама да то буде репрезент целог краја, потврђује и изградња новог Градског стадиона и базена“.
Све је тако било до деведесетих година, када су и у овај хотел смештене избеглице, а потом је остављен „зубу времена“, да полако пропада, па је изгубио категорију и постао „коначиште“. Нико није реаговао. Препуштање репрезентативног објекта за један град “зубалу” времена и неодговорности оних који би требало да су најодговорнији за све што је, не садашњост, већ пре свега будућност једне средине, довело је до губљења сваке категорије. А баш тада, а има томе већ петнаест година, сви су почели да се бусају у “туристичка” прса. Када је скинута та одредница „хотел“ са хотела у Хашимбеговића Пољу као да се некако са тим све од урбаног у Пријепољу почело кретати у неком супротном смеру који није рурални, већ неки хибрид. То је велики пораз за град и за све што стаје под појам “урбано”, а то је пре свега брига и одговорност за уређену средину у којој живе људи који се брину и старају и унапређују организовано место свога живљења, са погледом у будућност која припада њиховим потомцима који ће наставити да одржавају али и граде ново.
Онда се „догодио“ стечај великог трговинског предузећа „Инекс Соколица“, односно „Путника“ јер се у међувремену више и није знало шта коме припада. И почела је „распродаја“. Девет година после покретања стечајног поступка, нашао се Хотел „Милешева“ на првој јавној продаји. Није било заинтересованих за цену која је била 53 милиона динара. Али, крајем 2019.године Одбор поверилаца одлучио је да Хотел „Милешева“ и пратећи објекти буду продати фирми из Београда „Мали кућни апарати“, која је за овај, некада, највећи туристички капацитет у окружењу, понудила свега 18,5 милиона динара, што је за 88 милиона мање од процењене вредности која је износила 106,5 милиона динара. Уз зграде двоспратног хотела, укупне површине 4.770, 66 м2, базена и спортских терена који се уз њега налазе и покретне имовине која иде у “пакету” продата је и кухињска опрема, намештај, ситни инветар, отпадно гвожђе и дрво и два моторна возила али не и плац од два хектара који ће остати државна својина. Било је то пре пет година. Од тада, па до сада, објекат је препуштен невиђеној запуштености и девастацији. Његов изглед или оно што је остало и цело окружење су застиђе града и право ругло.
Тако Пријепоље већ двадесет година нема хотел. По томе је свакако јединствен у окружењу где се, због развоја туризма, сваког месеца подиже на десетине малих хотела. Две суседне општине, Прибој и Сјеница своје старе градске хотеле, који нису имали категорију коју је имао Хотел „Милешева“ , претворили су у праве савремене, атрактиве објекте после приватизације. Пријепољу као да је то неко „забранио“. Зато сви који се задржавају неким послом у Пријепољу( а има и семинара и уметничка колонија и позоришта, концерт, дођу и политичари, туристи…) не ноћевају у Пријепољу већ у суседним градовима. То је пораз за један град који се налази на атрактивном месту ни мало занемаривог потенцијала за туризам. Улагања у угоститељске објекте свуда су се у окружењу показала као профитабилна.
Но, и без тога свега, хотели су симболи града. Бројни се, вековима, препознају између осталог и по својим чувеним хотелима. Неки су и прави „споменици“. Пријепоље ништа од тога нема, нити је умело да сачува. А План развоја општине има велике туристичке амбиције, које прати „изградња хотела“. Но, од усвајања документа још ништа није учињено.
Индира Хаџагић
