Osnovna škola „Vladimir Perić Valter“ bila je jedna od prvih u Srbiji koja je uvela kabinetsku nastavu. Te 1974.godine bilo je veoma svečano, skupili su se svi društveno-politički radnici, o značaju novog objekta govorio je direktor Milojica Bezarević, a ispred dve hiljade đaka Indira Hadžagić, učenica sedmog razreda
Već skoro deset godina govori se o projektu adaptacije škole u srcu grada, Osnovne škole „Vladimir Perić Valter“, najveće prijepoljske škole , sa najvećim brojem i đaka i prosvetara. Njen sadašnji izgled, svakako nije na nivou ugleda ovako značajne škole sa tradicijom, škole koja bi trebalo da bude za „pokazivanje“. Nećemo o razlozima zanemarivanja njenog spoljnjeg izgleda, ni o činjenici da se ni nameštaj nije menjao decenijama u većini učionica. Ali, eto, hoćemo o jednom finom jubileju ne samo ove škole, ne samo ove opštine, već prosvete u celom kraju, pa i daleko šire.
Na mestu gde je bilo korito Mileševke, neke generacije još pamte kako su krenule u „novu zgradu škole“.Bilo je to 1962.godine. Niko radosniji, niko sretniji. Sve novo, sve kako dolikuje napretku i razvoju opštine. Još se mnoge generacije sećaju kako su izgledale učionice, klupe, nove table, pa uvođenje užine na velikom odmoru. Sećaju se i kako se nastava odvijala u čak tri smene, da su u podrumu bile učionice za domaćinstvo, opštetehničko obrazovanje… Ponosila se škola i dvorištem u kome se igralo između dve vatre, ide maca oko tebe, pa fudbal, pa su se organizovale priredbe, recitali s povodom. Sećaju se brojni đaci ove škole i kako se u učionice nije moglo u cipelama, već su su se nosile platnene kese u kojima su bile papuče…Čuvala se škola. A onda je počela nova gradnja. Broj đaka se uvećavao kako je Prijepolje raslo i dobijalo svoje nove vizure, pre svega brojne stambene zgrade. Postajalo tesno. I počela je dogradnja. I to kakva. Potpuno novi objekat koji je sa starom zgradom bio povezan staklenom „pasarelom“. Bilo je to tako „šik“, tako „in“, tako „cool“. Tako „wow“.
JEDNA OD NAJSAVREMENIJIH ŠKOLA U SRBIJI
Tog septembra, početak škole za osnovce u školi „Vladimir Perić Valter“ malo je pomeren. Zbog završetka radova na izgradnji objekta, svečanosti, posebnog trenutka za grad, opštinu, društveno-političku elitu, roditelje, nastavnike i naravno đake.
Bio je 16.septembar 1974.godine. Biće taj datum, kako je rečeno, ubeležen kao jedan od najznačajnijih za OŠ „Vladimir Perić Valter“ a i za školstvo uopšte. Tog dana, u prisustvu „predstavnika društveno-političkih organizacija, kolektiva i brojnih zvanica“ održana je svečanost povodom završetka radova na adaptaciji i proširenju školske zgrade. Zato je 2.000 učenika umesto 2.septembra, pošlo na nastavu dvanaest dana kasnije. Škola je “sada u potpuno novom ruhu, sa funkcionalnim i savremenim rešenjima, a to omogućava izvanredne uslove za rad i podizanje kvaliteta nastave na veći nivo. Pod krovom ove škole biće prvi put uvedena kabinetska nastava, uz uvođenje novih učila i ostalog komfora. Biće ukinuta treća smena, a nova fiskulturna sala pružiće izvanredne mogućnosti za organizovanje nastave fizičkog i zdravstvenog vaspitanja”.
Milojica Bezarević, direktor škole je podsetio kako je škola počela 1962.godine. Kako je najpre bilo nekoliko učionica, zbornica i dve kancelarije, pa kako je posle nekoliko godina sve to prošireno, pa je škola imala 1691 kvadrat. Sa novom zgradom dobijen je još 1941 kvadratni metar. Dve gdine ranije uvedeno je centralno grejanje. Još se mnogi đaci sećaju kako su njihovi roditelji uplaćivali za izgradnju kotlarnice. Neki su godinama čuvali i priznanice. Takvo vreme bilo.
Novi školski objekat koštao je 555 miliona(starih) dinara. Bespovratnu jednu trećinu tih sredstava obezbedila je Republička zajednica obrazovanja. Ostalo Mesna zajednica Prijepolje kroz petogodišnji samodoprinos građana. Projektant je bio naš Zavod za urbanizam, a izvođač radova naše Građevinsko preduzeće „Rad“, prvo preduzeće osnovano u Prijepolju posle Drugog svetskog rata.
U ime 2.000 učenika ove škole, kako je ostalo zapisano „goste je pozdravila Indira Hadžagić, učenica sedmog razreda“ koja je rekla:“Nismo imali radosnijeg i svečanijeg trenutka jer dobijamo preporođenu kuću koja zrači svetlost i kulturu, otvara pogled na svet.Obećavamo da ćemo umeti to da cenimo, da ćemo umeti da cenimo i žuljeve radnika koji su vredno radili i gradili. Bićemo dobri đaci i uzorni omladinci”. A tek kad se ušlo prvi put u te prostorije. Kabineti fizike i biologije sa belim nameštajem. Kabinet likovnog sa onim drvenim klupama gde su se mogli staviti daska za crtanje, štafelaj i četkice, baš kao u kakvom ateljeu velikih slikara, onako neobavezno postavljeni, dok je obilje svetlosti ulazilo kroz velike prozore. Potom kabinet muzičkog koji je imao klavir, zvučnu tablu. Ništa se nije moglo meriti sa kabinetom hemije. Sve one „sprave“ i „spravice“ retorte i sva ona izvanredna čudesa koja je pred oduševljenim i začaranim učenicima demonstrirala s puno entuzjazma divna nastavnica Fatma Salihbegović . Zato smo, mi koji smo tek tada dobili taj kabinet zajedno sa nastavom hemije, tako rado išli na sekciju i postizali izvanredne rezultate na takmičenjima. A onda fiskulturna sala. Gimnastičke sprave kakve smo viđali samo na takmičenjima koja je prenosila televizija. Konji, kozlići, greda, koševi, konopci, strunjače, prostor za skok u vis, razboj, vratilo, krugovi…Parket koji se caklio. Učenici koji ulaze u sportskoj opemi i devojčice u trikoima. Svi sa sportskim baletankama na nogama. Takmičenja, sve one vratolomije, poligon…Kada sam pre neku godinu ugledala slučajno tu salu i taj parket, tu ruinu, to otužno svedočanstvo našeg nemara, ona polomljena stakla nekada tako prestižna i skupa koja su bila ukras…Zaplakala se ona učenica što je govorila pre pola veka na otvaranju ispred 2.000 đaka te škole…
Priča se već deset godina o novom izgledu nekad prestižne u Srbiji Osnovne škole „Vladimir Perić Valter“ koja je bila ogledna,u koju su dolazile televizijske ekipe da svedoče o školi i đacima. Imala je među prvima kabinetsku nastavu i savremenu fiskulturnu salu.
Indira Hadžagić
