„Богоми се онда живјело баш фино“ речи су мештанина Брајковаца којима описује живот у овом селу крајем прошлог и почетком овог века. Сада нови део пута представља и нову наду за оно мало преосталих мештана и за њихове породице које су, махом, веома далеко у потрази за бољим животом.
Природна богатства за која појединци имају идеју да искористе у пуном потенцијалу саставни су део места које је до скора било потпуно заборављено. Опадање броја мештана главни је проблем, али не и једини. Два су пута који повезују ово село са остатком пријепољске општине, али ниједан није потпуно асфалтиран. Међутим, нову наду у очима малобројних мештана буди неколико нових километара асфалта.
Поједини мештани још увек имају коње, мада са њима сада не раде ништа, већ им служе за рекреацију и ради „показивања“. Ти коњи учествују скоро сваке године на тркама које се одржавају у крају недалеко од овог села, односно на Комаранској кошији. Но, раније су главну запрежну снагу у овом месту представљали управо коњи. Њима се ишло до града, радило на њивама, преносио терет из шуме, али су увек били и на понос. Тада, они су били главно средство, а данас су „украс“.
Предео одузима дах као и савко планинско село у очима случајних пролазника и путника жељних авантура. Али, премда богато водом и потоцима који углавном пониру негде у дубоким стенама овог краја, село нема водовод. Ретки су они који су имали довољно среће да им је извор близу куће и у одговрајућем нивоу како би успоставили нормално снабдевање пијаћом водом, али и за потребе домаћинства. То се може истаћи и као један од главних услова, не само за живот, већ и за одржавање сеоског домаћинства. Да ли је ово заста 21. век у ком и даље имамо проблем снабдевања пијаћом водом, па макар и у сеоским пределима?
КАКАВ ЈЕ БИО ЖИВОТ У БРАЈКОВЦУ НЕКАДА?
„Овдје је раније имало омладине, народа. Ове куће што видиш, то је све било пуно. Богоми се онда живјело баш фино. Чувене воденице су доље, благош, на оној ријеци биле. Двадес и седам воденица је овај извор напајо до Грачанице. То је све Бадањ ријека. Долазили су многи, нико не може ниђе да води ту воду“, прича са заносом Бранислав Дробњак у својој седамдесет петој години живота.
„Носила се вуна суботом на пијац. Онда се кромпири ћерали, продавали. Жене су продавале чарапе, плело, јадило, да се живи, да се динар откине. Од стоке се ћерало у Бродарево и у Пријепоље, пијац је био ономо од Дома револуције с ону страну Милешевке. Е, после су овамо извикли, имали су пијаци по селима“ наставља времешни мештанин кога добро здравље још служи па је и у тренутну разговора чобанисао на пашњацима овог живописног места.
Његова животна прича слична је судбини многих који су на прелазу из 20. у 21. век остали без сталног запослења и сигурних примања. Па се потом одлучио да живот настави на селу и сада ту стално борави са суругом и сином где живе од рада на имању и гајења стоке. Он сматра да се може опстати чак и под оваквим условима, а да би се још и боље живело када би село било пуно народа као и раније и када би домаћи производи имали свој сигуран пласман.
А КАКО СЕ ЖИВИ САДА?
Радмила Дробњак, домаћица и тренутни носилац домаћинства, још увек је позитивног духа и истрајна у намерама да своју дубоку старост дочека управо на овом месту у које је пре 37 година дошла као „млада“. Она истиче да је живот на селу тежак, али научио ју је да вреднује и цени свој рад и да се од рада може живети и само тако и опстати у условима који сигурно не потичу из овог века. Ова вредна домаћица мајка је три сина и поноси се њима. Радни век започела је у издвојеној производњи фабрике Текстилни комбинат „Љубиша Миодраговић“ у Каменој Гори, а наставила га у граду у истој фирми, где је две године касније остала без посла, па је потом покушала да ради и на другим радним местима. Међутим, вратила се на село и одлучила да се бави пољопривредом и сточарством. Тренутно има десетак оваца и три краве, од чијег млека производи сир који може да пласира пријатељима и познаницима у Пријепољу, уз то се бави и производњом малине као додатним извором зараде. Она, такође, истиче значај новог дела асфалта, који представља неопхподну везу са другим делом пута који води даље ка другим деловима Пријепоља.
А на територији овог села налзи се и чувена пећина Петња која је позната мештанима, али и туристима. Према речима мештана, прилаз је приступачан, а сама пећина је веома велика и неистаражена. Такође, цео овај крај обилује многим мањим пећинама које могу бити интересантне посетиоцима.
Оно што сигурно остаје урезано у сећање пролазника и путника намерника је позитиван став мештана према животу и напорном и захтевном раду који је на селу, под оваквим условима какве Брајковац данас има, тежак. Тако и Радмила са осмехом на лицу чува своје малено стадо од десетак оваца на пропланцима села које је некада бројало неупоредиво више таквих стада. Да ли ће нови пут донети и нове прилике за развој овог села или ће се и оно угасити кроз коју деценију?
Верица Кијановић
