Мало ко се још сећа како је изгледало корито Милешевке све до шездесетих година прошлог века и како је плаха река носила све пред собом, па чак и куће. А онда је почела изградња обалоутврде. Било је то пре 60 година. Радови су настављени прошле године
Прича почиње у кањону Милешевке и то баш овако с почетка септембра, када река „уситни“ низ камењар после августовске суше. Тада се „кипује“ камење које се „одлама“ из чувених стена и довози до негде испод вакуфског моста. А тамо, све саме „модерне машине“, како то вели тадашње грађевинско искуство. Пре свега, чак четири булдожера, па аутокипери, црпке…Обала поплавама разрована и инжењер Саво Зарић већ је све о томе знао. Зато се и обраћа општинским челницима да мало „притисну“ оне с мејдана, да се пожури јер ћуд Милешевке је таква да се за дана може све променити. Нестрпљиво се чека „ФАП“, једини камион који допрема камен из кањона. И тако седам пута на дан али није довољно јер се камен брзо уграђује у „регулацију“ Милешевке. Радници скрећу ток реке час лево, час десно. Понекад се „по града“ налакти на вакуфски мост и „сејри“ шта се то, аман-заман, хоће од Милешевке. Машу главом, не верују, сумњају, знају Пријепољци каква је то река. Њена ћуд живела је у легендама града. Зна се кад је оно толико надошла и толико снажна била да је однела куће што су некад биле где је сада сала Основне школе „Владимир Перић Валтер“. Отуда Пријепољци само гунђају:“Нико, бели, не зна шта је она, док не види“. Својим хировитим изливима и наносима затрпавала је ушће, а муљ и талог сливао се у Лим. Опустошила је она и пољопривредно земљиште, па га крај Милешевке одавно није било. Стихија је то права када крене горе из уског кањона, па се све запени и замути од воде из љутих притока и онда Пријепољци само отпухују, спашавају шта се спасти може…А кад дође оно август па се притаји и утањи, нико не би ни помислио…
Ето, у породичном албуму сачувана је та фотогафија на којој мој ђедо Заим Хаџагић, стоји по сред „корита“, мало испод своје куће на Хамаму или што би сад рекли преко пута Вртића… Крајем 19.века однела је Милешевка и петнаестак вакуфских кућа, џаба су Пријепољци садили тополе и врбе, џаба пармаци. Тако је решено да се „заузда“ Милешевка каменим и бетонским „оковима“. Сабрија Фејзовић и Ћазим Заимовић по ваздан су компресером бушили литице у кањону како би се камени блокови откидали, а камење на време стизало до радника доле испод вакуфског моста. А градило се од Бостана до Ушћа. Названо је то тада, пре 60 година „великим људским делом“. И било је. Милешевка је „укроћена“, обалоутврда је била(и остала) понос Пријепоља. Био је крај 1966. када се могло објавити да је завршено 560 метара обалоутврде која досеже до кафане „Бријег“ и бетонска брана на Бостанима како би се бујица контролисала. Радило стотину радника свакодневно. Уграђено је четити хиљаде кубика камена у обалоутврду и хиљаду кубика бетона. Планови су били да се нађу средства како би се радови наставили следеће године прво до изнад Опште болнице, а да се у горњем току реке саграде још две бране, једна у кањону, а друга код Беговог моста. Тако ће се, како је тада речено „задржати наноси које Милешевка купи са ерозивних терена Бискупића, Правошеве и других села расутих по падинама Јадовника и Златара“. Но,уз све то, стручњаци су казивали, неопходно је пошумљавање. Нису настављени радови. Барем не у наредним деценијама.
Али, град је имао планове. Наиме, планирано је пре тачно пола века да се између кеја Милешевке и Парка хероја, куда је до изградње обалоутврде харала река, изгради дечје игралиште и спортски терени! Цена је била око 50 милиона динара. Поред кеја водила је тек асфалтирана стаза дуга 200 метара поред које је засађен дрворед. Гради се улична расвета, постављене су клупе. Када је то било? Па, рекосмо, пре пола века.
А ОНДА 2023.ГОДИНЕ…
Председник општине Пријепоље, Драго Попадић потписао је у априлу прошле године са Јавним предузећем „Путеви Србије“ Споразум о пословно – техничкој сарадњи у вези фазне реконструкције државног пута од Сахат куле до манастира Милешеве и фазног уређења десне обале у секундарном кориту реке Милешевке. Овим Споразумом општина Пријепоље је испунила своје обавезе у овом пројекту, док су све даље активности на „Путевима Србије“, који су и инвеститори пројекта.
Како је речено, не ради се само о путу већ и о делу канализационе мреже, делу обалоутврде и свих подземних инсталација и расвети. Почело је од Бране, а раде се потпорни зидови, односно обалоутврда.
Од преко 900 милиона динара, колико је вредан цео пројекат који финансира ЈП „Путеви Србије“, за реконструкцију саобраћајнице ка манастиру Милешева, планирано је 445 милиона, за реконструкцију плочастих пропуста и изградњу потпорних зидова 205 милиона, а за изградњу атмосферске канализације око 120 милиона динара. Сви радови, процењено је, трајаће најмање две године и изводиће се фазно.
Иначе, ово је део пројекта који је најављен још 2016.године, а 2021. године о њему је говориo и председник државе Александар Вучић приликом посете Пријепољу. Реч је реконструкцији саобраћајнице државног пута у дужини од девет километара, од Шеховића Поља до манастира Милешева.
И, тако, шездесетих година прошлог века Пријепоље је имало обалоутврду којом се хвалило и тај део десне обале Милешевке, са кејом, асфалтираном стазом, дрворедом, клупама, мотелом и новим стамбеним зградама, био је један од најуређенијих делова града, а потом ће добити и мостић, који је граду поклонило његово Грађевинско предузеће „Рад“ .
Шездесетак година касније, Пријепољци гледају како се новим грађевинским методама „кроти „ и „уређује“ корито Милешевке у дужини од неколико километара. Нова прича биће испричана када овај део Пријепоља буде уређен како је планирано и на адекватан, како и приличи, начин буде отворен пут који води до Манстира, али и необичних и атрактивних предела кањона Милешевке. Биће то један потпуно нови доживљај у односу на дугогодишњи, препун бесправне градње, небриге и запуштености, а на појединим местима је и право ругло и срамота јер туда пролазе најбројнији туристи који не свраћају, већ долазе у Пријепоље с поводом.
Индира Хаџагић
