Љубав према родном месту и према коњима везује човека јаче од било какве физичке везе. А да је то тако показује нам пример Мирсада Суљевића из села Заступ, које је остало још само на мапи да се спомиње.
Од остатака старог манастира по коме је и село Заступ добило име, више није ништа преостало, а причају људи да је ту стајао један велики камен коме су долазили да остављају новац и муслимани и православци, а који су успели да деценијама живе заједно у миру и слози, без обзира на разлике, док није и оно мало мештана напустило овај крај. Сада село има повремене становнике, а углавном га посећују они који су одавно отишли из њега да би обезбедили егзистенцију за себе и своје породице.
Домаћин Мирсад Суљевић, пореклом из села Заступ код Бродарева, у својој педесет и другој години, говори нам о томе како је могуће живети „на страни“, а ипак сваки дан имати контакт са родним местом и водити рачуна о око десетак коња.
„После војске, почела су нажалост та збивања околна и то није било за мене, отишао сам из ових крајева да бих нашао неки свој мир. Отишао сам деведесет друге одаваде, повремено долазим сваке године, два до три пута годишње. Ова су села увјек била пуна, свака кућа, нарочито у овом засеоку Равне, село Заступ, свака кућа је имала по десеторо у кући чланова, такође стоке од 10 до 20, стотинак оваца, коње. И, ето, нас је то повукло да држимо те коње, мада нисмо замишљали да ћемо имати десетак, мислили смо да имамо једног, ето кад дођемо, онако ради љубави, природе, мало ради дјеце. Дошли смо до броја од десетак њих, тако да, нажалост, морамо то да распродамо, пошто коњи не могу ту да буду сами, мора их неко надгледати. Никада нисмо прекидали, увек смо имали коња, само смо једну годину дана уз договор дали коња другом човеку а да увек можемо да га посетимо“ почиње причу наш домаћин Мирсад Суљевић.
На питање да ли је тешко све организовати из далека, Мирсад одговара да све то постиже уз помоћ својих комшија и добрих људи са којима годинама сарађује.
„До сад смо имали организованог једнога комшију. Имамо сад двојицу људи који су се јавили добровољно да помогну, да нам изађу у сусрет, да погледају шта треба, да набаве, донесу. Ми смо те бале, сијено, обезбедили сад кад смо дошли, тако да смо ту једну обавезу смањили за зиму. Заграда је укупно 12 хектара са имањима комшија. На том подручју коњи пасу, тако да имају да једу, воде такође имају. Једино зими ако падну велики снјегови, мора им се та храна обезбедити“ наставља Суљевић.
Такође, нормално је било питати се како коњи опстају сходно томе да су непрестано пуштени да слободно лутају у близини шуме. Па на моје питање о томе да ли је долазило до неких инцидената са дивљачи, Мирсад одговара да до сада нису имали таквих проблема.
„Овдје није било никад вукова за моје вријеме. Једне године, прије десетак петнаест година, рекли су ми да су два вука наишла, само прошла овуда. Ово подручје им нешто не одговара, шта ли, због чега, не знам. Док, преко пута нас, неких 600-700 метара ваздушне линије, у селима их има“ рекао је наш домаћин.
Имала сам прилику и да се уверим у гостољубље и сложност некадашњих мештана и њихових комшија из суседних села који још опстају на овом лепом месту. Наиме, приликом моје посете била је у току акција добављања сена због припрема за јесен и зиму. У акцији су помагали сви коју су се у том тренутку нашли у селу, али и комшије и пријатељи из околних села. За њих Мирсад има само речи хвале и истиче да jе село увек било сложно, па су на тај начин успели и пут да очувају.
„Изненађујуће је да је то синоћ речено да се данас допремају ове бале, значи одмах се у року од неких 12 сати јавило неколико људи. Ето дошли су из других села, дечко је дошао из Милаковића. Нажалост, годинама имамо проблем пута, откако се ја сјећам. Село је сложно, тако да смо, уз помоћ других који су помогли новчано, овај пут колико-толико одржали да можемо да изађемо, да посјетимо наше куће. Многи би се вратили да има неки добар пут. Ми нисмо далеко од Бродарева, укупно неких 9 километара“ истиче Мирсад.
О својим плановима после одласка у пензију говорио је врло мало, али значајно.
„Планови су, нормално, ђе сам рођен да се вратимо, не намеравам нешто пуно, али нека мала грла, чисто ради себе и ради одржавања имања овде. Ето, природа је добра овде, имамо воде, имамо шуме, имамо та богатства“ открива Мирсад.
Он, такође, каже да се у иностранству снашао и пронашао, а ми се питамо зашто се није пронашао овде, у својој земљи, у свом родном селу које нестаје. Али, рачунајући на то да ће он, ипак, имати обавезу да макар посећује редовно те коње који га и везују за ово место, у селу ће повремено неко боравити.
А призор који ме је затекао при приласку коњима, који су слободно пасли на ограђеном простору сасвим довољном за тај број коња, оставио ме без текста. Управо је рођено ждребе, које тек покушава да се домогне својих ногу. Да ли то представља наду, нешто ново и за овај крај?
Верица Кијановић
