Почео је у Сопотници са организовањем интернационалних догађаја где је упознао своју садашњу супругу и тада је синула идеја да покрену Сенде. Желели су да оду на неко село у Португалији или Шпанији и отворе светску кућу. Тако је настао први на свету coworking i coliving простор на селу и пример спајања локалног и интернационалног о коме се говори на универзитетима. А каква би могла бити будућност Пријепоља?
Одмах пошто је у Београду стекао диплому економисте(одсек туризам и хотелијерство)запутио се у Шпанију. Била је 2013.година. Али увод за причу почиње нешто раније. Данас, Едо Садиковић има 37 година и можда се могло понешто и назрети када је по Парку хероја, увек насмејан, играо мали фудбал и одлазио на путовања са извиђачима.
-Током студирања у Београду наставио постао сам Млади амбасадор мира и путовао по Европи на едукације о конфликту, људским правима, дијалогу са људима из целог света и рекао бих да је у ствари то био мој факултет који ме је професионално формирао, прича Едо.
Но, прекретница је ипак била Сопотница. Како то?
– У исто време сам организовао интернационалне догађаје код нас на Сопотници. Доводили би младе из Европе и организовали едукације у планинарском дому. Ту сам и упознао своју супругу Марију Родригуез (Maria Rodriguez Gradin) и скоро смо добили и бебу Xан-а (Xan Sadikovic Rodriguez). И баш у Сопотници нам је синула идеја да покренемо Сенде. Желели смо да одемо на неко село у Португалији или Шпанији и да покренемо светску кућу у коју ће долазити људи али не ради туризма већ да нешто раде у том простору док заједно живимо. Да буде активно село. То смо и урадили у сеоцету које се зове Сендериз и назвали смо наш мали бизнис Сенде. Тако смо покренули први coworking i coliving простор на селу на свету. И то у селу од само 20 становника, на планини, баш као Сопотница, каже Едо Садиковић.
Како је малено село постало место за рад и окупљање младих људи из целог света, шта би рекао детаљније?
– Coworking је као зајднички простор где људи који раде преко интернета могу да користе столове и интернет. А coliving значи да имамо и кревете, па људи дођу и проведу по месец дана док “иду на посао” у те наше coworking просторе. Али кад заврше са радним даном, онда кувамо заједно, вечерамо испод винове лозе, дружимо се и живимо сеоски живот. Имамо 7 различитих кућа, већина су камене, старе по 200 година, два простори за рад или заједничке канцеларије са терасама и баштама и погледом на планине северног Португала. Живимо у константном контрасту, у селу у којем неке комшије живе као што се живело пре 100 година, док у исто време сви се бавимо неким модерним и футуристичким стварима.
Креирали сте цео концепт који је данас популаран у свету. Шта је стало у десет претходних година?
– До сад је кроз Сенде прошло преко 4000 људи из преко 50 земаља. Углавном долазе креативци и пуно њих из неких познатих компанија као Netflix, Disney, Google, Marvel, Cartoon Network, Boeing, Amnesti, Facebooka…Ово је посебно важно за села која постају напуштена, јер смо укапирали одржив систем за повратак на село и то без државне помоћи и било каквих субвенција. Ми смо почели са две напуштене камене куће кад смо кренули са радом које су коштале укупно 8000 евра и мало по мало смо куповали остале куће.Управо смо отворили и Сенде 2 у Сетубалу, у Португалу, одмах испод Лисабона. То је такође рурални простор на 15 минута од залива и Атлантског океана.
Како изгледају твоји „радни дани“?
-Мој радни дан је сваки дан другачији. Сенде ми служи као база да радим шта пожелим. На пример, ево сад разговорам са мојим тимом о детаљима везаним за догађај који креће сутра са људима из Перуа, Бразила и Немачке. После подне ћемо бирати фотографије са јучерашњег пешачења и објавићемо један нови блог-концепт где представљамо Сенде као базу за планинарско пешачење. Након тога ћу испратити радове на новој кући коју морамо да завршимо у наредних 5 дана јер ће ту нови гости спавати већ следеће недеље. Често помажем Луису, нашем пријатељу и раднику који се бави грађевином и столарством и који нам гради све овде, па од њега учим да градим. Волим тај контраст где радим по мало на компјутеру, мало са људима и мало са рукама. Прошле године смо изградили радионицу у којој можемо да се бавимо столаријом, роботиком и осталим ручним радовима. Из те радионице правимо и наш намештај, поправљамо ствари, али и креирамо са гостима. Мој посао је да развијам бизнис и будуће концепте. Волим да комуницирам, па водим и наше друштвене мреже и целу комуникацију Сендеа. Волим да пишем, често много тога решим додајући хумор, па преко тих текстова позивам људе да нас посете, да букирају неки наш догађај…
И колико „букирају“?
– Задњих 6 година, наш простор је 100% букиран. Обично кад отворимо резервације, за исти дан се букира цела сезона. Постали смо прилично популарни у том нашем малом свету. На пример, један од догађаја који организујемо је фестивал цртача и илустратора и зове се se Bosquexo . Организујемо га већ десет година. Ове године организујемо два у јулу и за минут и по смо продали све улазнице, укупно 75.
А како све то финансијски функционише?
– Обично не тражимо субвенције, већ креирамо наше концепте и догађаје и изнајмљујемо простор људима који одавде раде онлајн, тако да смо у потпуности зависни од наших клијената. То је и суштина сваког одрживог пројекта да се креира добар продукт и добра услуга која људима заиста треба уместо да зависимо хоће ли нам неко одобрити неки пројекат. Због тога наш простор, мора јако добро да функционише, да буде место где се људи добро осећају и где је све некако лако. Зато и имамо госте који се и по 9 година враћају сваког лета.
Сенде је постао светски пример, инспирација.У којој мери?
-Сенде је постао пример у свету како се покреће неки иновативни и одрживи пројекат на селу где спајамо интернационално са локалним, место које се обогаћује новом културом, новом економијом. Због тога су универзитети од Одесе и Севиље, па све до Јужне Америке, користили Сенде као добар пример. Често гостујемо и држимо интернационална предавања где делимо наша искуства. Ево, неки дан смо изашли у познатој RIzzoli књизи као једно од места на свету које би људи требали да посете пре него што умру. И Сенде је један од 12 локација из Шпаније.
Да ли долазиш у Пријепоље? Како ти изгледа? Видиш ли у нечему потенцијал за будућност Пријепоља?
– Био сам прошле године и то два пута. Пријепоље има пуно потенцијала, али је проблем што не постоји добар прогрес. Место где бављење политиком служи за преживљавање и богаћење појединаца, изгледа као тешко место за живот. Кад бих се вратио у Пријепоље, волео бих да живим на Сријетежама, са погледом на шуме и Лим, радио бих нешто онлајн и свако мало сишао до Мусале. Био сам једини у разреду у Пријепољу који није имао своје село, а сад сам можда и једини из тог разреда који живи на селу. За онлајн биснис је потребан компујтер и интернет, тако да неко може да живи лепо у Пријепољу док ради онлајн. Да сам покренуо Сенде у Пријепољу, можда на Сопотници или у Хисарџику или Каменој Гори, скоро сам сигуран да би исто овако функционисао и да би био пун људи из целог света. Пријепоље би било идеално кад би га водили људи који развијају град и села, који мисле на добар прогрес али у Пријепољу тренутно или нема прогреса или је лош. Лош прогрес је кад се граде модерне и ружне инвеститорске зграде, као на Златибору, где се уништава прелепа природа за људе који желе да симулирају Београд на планини. Лош прогрес је изградња хидроелектрана на нашим рекама. Добар прогрес је кад се не дира природа уопште, кад се заштити. Пријепоље би било 10 пута лепше кад наши политичари не би ништа дирали. Ето, нек свако јутро обуку одело, оду у општину, нека седе и нека примају плату, само нека не дирају реке, нека не секу шуме за пелете и нека не реновирају староградске фасаде.Сад је боље зажмурити док се пролази Валтеровом улицом. Прогрес би био кад би се смислено градило, кад би се доводиле фирме које задржавају породице у Пријепољу, кад би се правили путеви да за час стигнемо до мора или аеродрома. Ево, одмах се овако наљутим кад размишљам шта би све могло, ал им мука да раде, а то им је посао.
Индира Хаџагић
