Он је за већину Пријепољаца један од оних који су синоним за пословног човека који је успео у „белом свету“. Довољно је рећи само „МДГ“. Инжењер који је у Београду дипломирао први у својој генерацији, а потом са породицом решио да оде у Канаду, где је основао сопствену компанију „MDG Computers Canada Inc“. Каже да је током година у Канади схватио шта значи“имати ширу перспективу и прихватити нове изазове“. Да ли му је Пријепоље такође већ годинама постало изазов? Јесте јер, како каже: „Наш центар у Пријепољу је пример како једна иницијатива може да трансформише локалну заједницу, пружајући младим људима шансу за боље образовање, професионални развој и бољу будућност. Ово постигнуће је за мене велики успех, јер смо успели да створимо нешто значајно и трајно у мом родном граду“.А како види перспективу родног града?
Прича почиње 1961.године, у Вакуфу, у кући „мало изнад старе вуновлачаре према Сријетежима“. Те године се родио, а његова сећања на детињство и одрастање су сећања на „диван комшилук“.
– Сећам се наших првих комшија, баке Тиме са којом смо делили двориште. Често је долазила код моје мајке да позајми нешто за кување. Њен унук Туфо, који је живео са њом, био је голман у Полимљу, а она би навијала са пута изнад гробља одакле се видео терен, вичући: „Не дај, Туфо, гол за Бога!“. Туфо, мислим, није добро чуо или је имао говорну ману. Играли смо се сви заједно из две улице испод Сријетежа. Генерално, сва деца од Мусале до улице која води на Борак, повремено су се дружила и одрастала заједно. У нашем комшилуку није било потребе за тражењем дозволе од родитеља да се иде код некога кући. Улазило се и излазило како су деца договарала и нико није правио питање око тога. Нико није морао да се договара око играња; било је довољно изаћи на улицу, где је увек био „чопор“ деце у сваком тренутку. Та слобода и безбрижност су обележили моје детињство и остали у мом сећању као један од најлепших периода живота, прича Горан Вараклић, на инсистирање да почнемо баш од тог одрастања у Пријепољу.
А кад се дође до школе, онда су сећања нешто мало другачија. Себе ни тада, ни данас не види, како су га многи видели кроз основну школу и Гимназију.
– Никада нисам волео да учим, као што вероватно ни већина деце не воли. Међутим, математика ми је ишла од руке, што је постало очигледно око трећег разреда, када ме је учитељица похвалила. Након петог разреда, мој наставник математике био је млади професор Мухарем из Бијелог Поља. Он је често причао другим одељењима о „чуду од детета“, што је прича која се ширила како сам побеђивао на такмичењима. Било ми је драго да видим своје име на врху листе на огласној табли и у локалним новинама. Нисам се много променио ни у средњој школи, наставио сам да не учим много. Већином сам се провлачио кроз предмете. Људи ми данас кажу да ме се сећају по томе што нисам носио књиге или ташну у школу, већ само једну свеску у задњем џепу. Нисам сигуран у то, јер после толико година, различити другови из школе имају различита сећања на исте догађаје. Професор Мирољуб Коковић, који је предавао физику, често је препричавао анегдоту како бих једног дана добио јединицу, а сутрадан петицу. Иако се ја тога не сећам, разредно друштво има своје верзије истог догађаја, и сви су уверени да је њихова верзија тачна. Током средње школе, највише сам се бавио стоним тенисом и кошарком. Играо сам стони тенис за Пријепоље на Међуопштинским омладинским спортским играма (МОСИ). Тиме сам додатно развио своју страст према спорту и такмичењу, што је било важно за мој лични развој и самопоуздање. Жао ми је што сам изгубио контакт са доста другова из гимназије, али се и данас понекад видим са малобројним који су остали у Пријепољу. Ови односи су ми увек били важни и трудио сам се да одржим везе колико год је то било могуће.
Кад је требало одабрати факултет, водио се ставом који је тада имао да су „природне науке једина права наука“. Да ли си зато желео да будеш инжењер?
– У последњих неколико година, углавном читам књиге из друштвених наука и морам да кажем да сам у многоме променио мишљење о важности психологије, економије, права и социологије. Ове области имају велики утицај на свакодневни живот и друштво у целини. Дипломирао сам на Технолошко-металуршком факултету у Београду са истим приступом студијама: минимално учење да се провучем, али и да дипломирам први у генерацији. Као млад инжењер радио сам у ФАП-у на Коловрату и у ИМТ-у у Београду. Вратио сам се у Београд да наставим магистарске студије и истовремено радим. Тада сам се и оженио и добио сина.
Зашто си одлучио да одеш баш у Канаду?
– Много људи ме годинама пита зашто смо се одлучили да одемо у Канаду. Обично одговарам да младе људе не држи место. Желео сам нове изазове и могућности које нисам видео у свом окружењу у Србији. Канада је пружала управо то – шансу да се професионално развијам и истовремено обезбедим бољу будућност за своју породицу. Током ових година у Канади, схватио сам колико је важно имати ширу перспективу и прихватити нове изазове.
Очигледно си одмах „препознао“ велике могућности информационих технологија. Да је то тако говори и чињеница да си у Канади основао сопствену компанију.
-По доласку у Канаду, почео сам да радим у области информационих технологија и брзо сам се уклопио у нову средину. Основао сам компанију MDG Computers Canada Inc. у Оаквилу, Онтарио. Моја породица и ја смо се добро адаптирали на живот у Канади, али смо увек одржавали везу са родним Пријепољем. У Канади смо добили и одгајили још четворо деце, који данас имају своје породице. Канада нам је дала много, али мислим да ни ми њој нисмо остали дужни јер смо јој дали наше најпродуктивније године. Мени лично остаје жал што нисам остао у инжењерској професији, али сам задовољан остварењима у професији којом се данас бавим. Живот у Канади омогућио нам је бројне прилике и искуства, али и дубљи увид у важност и вредност породичних веза.
Откуда та решеност да у свом граду градиш и запошљаваш. Шта је била твоја мотивација, какав је то ангажман, које идеје, шта су циљеви јер МДГ је постао „појам“ за све, посебно младе људе?
– Моја решеност да улажем у свој родни град долази из дубоке љубави и поштовања према месту где сам одрастао. Желим да створим нове могућности за младе људе у Пријепољу, како би имали прилику да остваре своје потенцијале без потребе да напуштају свој град. Као део тог напора, отворили смо MDG центар за подршку операцијама у Канади и Америци у Пријепољу. Овај центар пружа могућности младим људима да стекну професионално искуство, усавршавају знање страних језика и упознају се са новим ИТ технологијама. Наш тим у Пријепољу састоји се углавном од младих, амбициозних људи који су жељни знања и напретка.
У економији се обично каже да се сваки новостворени динар обрне преко пет пута у ефекту на економију. Тај новац млади Пријепољци сами зараде и донесу у Пријепоље. Ради поређења : пропорционално, укупни прилив девиза од дијаспоре је око 3 милијарде евра у целој Србији , Пријепољу би припадало око 12.86 милиона евра. Већ смо имали примера где наши запослени на основу знања и искуства стеченог у MDG нађу врло плаћене послове у другим светским компанијама које нису могли ни сањати пре запошљавања у MDG-у. Већ смо имали две групе које су оспособљене за врло тражена занимања професионалних бизнис аналитичара и програмера. Са адопцијом нових технологија заснованих на“ великим језичким моделима“ (које неки називају и вештачком интелигенцијом) на којима ми интензивно радимо ових дана, промениће се карактеристике које захтевамо од запослених у смислу да ће бити потребна креативна, аналитичка знања и много мање једноставни послови оператера.
Mоја мотивација лежи у жељи да Пријепоље постане место где се људи радо враћају и где се развијају нове идеје и пројекти. Верујем да уложено знање и ресурси могу значајно допринети побољшању квалитета живота у нашем граду и отворити путеве за будуће генерације.
Сматрају те једним од најуспешнијих Пријепољаца. А како ти видиш успех, како се успех мери?
– Успех, по мојој дефиницији, је када се неки догађај одвија боље од очекивања. Гледано на тај начин, наш пројекат у Пријепољу могао би се сврстати у ту категорију. Поставили смо амбициозне циљеве и успели смо да их остваримо, често премашујући наша очекивања. Успех се мери не само материјалним достигнућима, већ и утицајем који имамо на животе људи око нас. Наш центар у Пријепољу је пример како једна иницијатива може да трансформише локалну заједницу, пружајући младим људима шансу за боље образовање, професионални развој и бољу будућност. Ово постигнуће је за мене велики успех, јер смо успели да створимо нешто значајно и трајно у мом родном граду.
Данас живиш на релацији Канада-Пријепоље? Како, у ствари, све то изгледа?
– Ове године сам мање у Канади него ван ње. Проводим време у Србији, на одморима, и на Флориди. Иако сам често заузет послом чак и када нисам у Канади, успевам да пронађем време за пецање и уживање са унуцима. Овај баланс између посла и личног живота омогућава ми да уживам у свим аспектима живота, истовремено одржавајући везу са породицом и природом.
У Пријепољу проводим три, четири летња месеца. Време проводим на Лиму, од Стругова до Рудог, као и на Дрини повремено. Уживам у пењању по брдима, посећујем ширу породицу, разговарам са старим друштвом. Ови тренуци у Пријепољу су ми посебно драги јер ми омогућавају да се повежем са својим коренима, уживам у природним лепотама и одржавам везе са пријатељима и породицом.
Како видиш Пријепоље у будућности? Које су му шансе, а који су реални проблеми општине, шта би били приоритети?
– Мени се чини да, иако то људима у Пријепољу не изгледа тако, проблеми су слични у свим малим срединама удаљеним од центра догађања у Београду. Једно од мојих запажања је да се, у односу на дане којих се сећам из младости, некако изгубила вера у способност да самостално стварамо и на основу тога остварујемо напредак. Сада је уобичајено да се верује да ће неко други, било да је то Београд, Европска унија или неке амбасаде, донети просперитет кроз изградњу путева, средствима из фондова или довођењем инвеститора. Овај приступ ствара пасивност и осећај да нема потребе да се сами трудимо, јер ће нам неко други обезбедити напредак. Ова брда су увек рађала људе који су сами могли да улове свој плен. Људи су држали до себе и радије би били гладни него да просе. Овакви људи се и даље рађају овде, што се види по успешним спортистима, уметницима, па чак и по нашим криминалцима који су на врху пирамиде. Мислим да би исто важило и за пословање када би се ослободили идеје да ће неко други доћи да нам донесе напредак. Напредак зависи од самих Пријепољаца и њихове иницијативе да стварају и развијају своју заједницу.
Индира Хаџагић
Veliki čovek u svakom smislu te reči.