„Још није касно да се пријавите за прво првенство Пријепоља у пливању у јуниорској и сениорској конкуренцији(трке на 25 и 50 метара) и у женској и мушкој конкуренцији“…Тако позивало „Полимље“ на својим страницама и у програмима Радио Полимља пре 34 године.
Пријепоље се крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века поносило својим бројним објектима каквих није било у веома широком окружењу. Један од њих био је Хотел „Милешево“, високе Б кетегорије, у чијем склопу је био базен, који је, осим за госте хотела, био и градски базен. Било је то у Пријепољу време спорста и разоноде, плеса, музике, позоришта, рецитовања, корзоа, дружења поред река, гитара, кафића до јутра, музике на тераси тог истог хотела поред Лима…Почетак деведесетих још је „вукао реп“ из тих непоновљивих година у Пријепољу. Да је то тако сведочи и организација Првог првенства града у пливању које је ушло у „историју пријепољског спорта“. Учествовало је 30 такмичара, а бројни Пријепољци, који су своје пливачке способности увек волели да упоређују на буковима и препливавањем Лима, дошли су онако „кулерски“ , из радозналости, да посматрају то „базенисање“. И тако је остало записано да је пливачко такмичење или шампионат града у пливању одржано у четири категорије, слободним стилом, на 25 метара за пионире и на 50 метара за јуниоре и сениоре. Међу млађим пионирима први победник у пливању на пријепољском базену био је Сеад Шеховић, а старијим Алмир Халиловић, док је најбоља пионирка била Бинаса Сарачевић. Суад Поровић победио је на 50 метара у јуниорској конкуренцији,а Синиша Будрак у сениорској. Договорено је да ово такмичење постане традиционално и уједно изборно за МОСИ. Али није. Дошле су године без „ МОСИ“ .
И, тако, остала је фотографија која сведочи о Првом (и једином) првенству града у пливању. Организатор је био свестрани спортиста, тренер и сарадник „Полимља“ Сеад Хаџифејзовић Бели. Водитељ програма била је новинар „Полимља“ Индира Хаџагић, а на фотографији су и неки људи без којих се спорт није могао ни замислити у овом граду. Међу њима, два наставника физичког, покретачи бројних спортских клубава и спортских такмичења Јусуф Карахоџић и Ферид Мезилџић.
Од првенства града у пливању остала је (само) та констатација да ће „ући у историју пријепољског спорта“.
И зашто је ово подсећање важно? Зато што Пријепоље већ одавно губи оно што је већ имало. Базен је био дуго омиљено место окупљања неких генерација. А, ето, нема више пливача ни на Лиму. Пријепоље је, ваљда, једини град који нема плажу, базен или неки аква-парк. Подсећање је важно и због оних са „пилећим памћењем“ или оних који мисле да све о њих почиње и од њиховог(не)знања или дајџест сазнања. И због једног коментара на некој друштвеној мрежи да „базен НИКАДА“ није био градски.И иначе, тврдити самоуверено да нечега или нешто „никада“ није било је одраз или манипулације или демагогије или бахатости или непросвећености или глупости.
Индира Хаџагић
