Он је био студент генерације, завршио је паришку Сорбону, радио у Лондону и Бриселу , у сектору међународне развојне сарадње, за Француску агенцију за развој и за Европску банку за обнову и развој. Сада ради у овој области у Паризу а канцеларија му је преко пута Лувра. Истовремено, о његовим уметничким пројектима пишу новине у Енглеској, Италији, Шпанији. А кад дође у Пријепоље, шта види?
Када је јануара 1993.године кренуо из Пријепоља у посету тетки у Паризу имао је три и по године и мајка му је причала да је листао „Политикин забавник“ који му је био главна забава на путу који је преко Будимпеште водио до Париза. Те године политичке прилике у земљи биле су сложене, економска ситуација се погоршавала и родитељи, Емина и Елмедин Дураковић, одлучили су да остану у Француској. Како памти прве сусрете са новим људима око себе?
-Те прве сусрете са Французима памтим као тренутке конфузије, неразумевања, али и тренутке учења. Био сам веома радознао и желео сам све да научим, па сам брзо научио да читам и пишем. Са четири године сам пошао у вртић без знања језика, а већ са 6 година у школи су предложили да идем директно у 2. разред, јер сам перфектно причао језик и знао математику као деца тог узраста. То што нисам био Француз није ми сметало јер сам одрастао у квартовима где је било много различитих националности. Било је деце португалског, либанског, пољског, афричког порекла, Јевреја, муслимана… Међутим, није било много друге деце из бивше Југославије, па сам се увек осећао помало посебно.
Родитељи су га, каже подстицали да буде одличан у школи, такође су га уписали у музичку школу где је свирао флауту. Касније је почео да свира гитару и бас.
-Имао сам музичку групу са пријатељима, свирали смо ска, фанк и реге. То су биле и године када сам излазио са пријатељима, а са породицом сам обилазио Париз. Моји први сусрети у раном детињству са Паришком опером и музејима су ме опчинили лепотом тих здања. Тако је Париз полако ушао у моју душу. У средњој школи 2000.године сам стекао француско држављанство и то је била велика част.
У гимназији је наставио да буде изврстан ђак, музика га је и даље веома занимала али и филм. Како је то било бити тинејџер у Паризу?
-Почео сам да правим хип хоп инструментале и да репујем са пријатељима, снимали смо демо снимке. Такође сам снимао кратке филмове са пријатељима које смо монтирали помоћу софтвера на нашим компјутерима, без икаквог буџета. Захваљујући родитељима и космополитској родбини заволео сам књижевност и музику како нашу (путовања уз Азру, Атомско склониште, севдалинке, Галију, Шабана Бајрамовића, далматинске песме), тако и класичну. Са 17 год сам положио „Бак“ (завршни испит који истовремено полажу средњошколци) са одличним успехом, и како нисам знао шта одабрати за студије, одлучим неколико месеци провести у Чикагу. Било је то једно лепо искуство, упознавање неких других култура и начина живљења. А и најхладнија зима у мом животу.
Очигледно је та велика зима у Чикагу допринела да му се све „разбистри“ јер је пут наставио кроз студије на којима је низао само успехе. И тако до престижне Сорбоне.
– Дипломирао сам математику и информатику на Univerzitetu Paris Descartes , а затим завршио мастер студије из банкарства и финансија као најбољи студент на мом одсеку, а онда наставио на Сорбони. Студије су биле веома занимљиве, професори су били изузетно стручни и подстицали су нас на напредовање. Студије у Француској су скоро бесплатне на универзитетима, трошкови уписа су веома ниски. То је социјални модел који омогућава људима који немају много средстава да приступе квалитетном образовању.
Мирза Дураковић, после завршене паришке Сорбоне, са знањем неколико језика, могао је да бира посао. Лако су га „препознали“. Где то све?
– Радио сам у Бриселу и Лондону, у сектору међународне развојне сарадње, за Француску агенцију за развој и за Европску банку за обнову и развој. Да објасним укратко: радио сам за јавне банке које финансирају пројекте, предузећа или финансијске институције у земљама у развоју. Био сам задужен за управљање фондовима које смо добијали од Европске уније. То је посао који меша политику, финансије и партнерство, и омогућава свакодневно коришћење многих језика. Данас настављам да радим у овој области у оквиру Proparca , филијале Француске агенције за развој која се бави приватним сектором. Моје канцеларије су тачно преко пута Лувра, окружени смо туристима и могу да видим музејске сале кроз наше прозоре. Прелепо је радити у таквом окружењу, у подне могу да ручам у вртовима Краљевске палате, а увече да гледам представу у Komedi Franses . Осећам се веома срећно.
Ретко је ко имао прилику да живи у три тако значајна европска града и ради тамо где се „распоређују“ паре и одакле се финансирају пројекти многих земаља. Како видиш те градове?
– Сваки велики град је прича за себе. Ако се трудимо да узмемо што више лепог, онда ћемо се осећати добро у њему. Брисел је мали град за једну европску престоницу и европска четврт је ‘град у граду’. То је град са посебном атмосфером, са много мистерија и одличним пивом! Људи који раде за европске институције се готово уопште не мешају са домаћим становништвом, а постоји и та политичко-језичка „завада“ између Валоније и Фландрије која ме помало подсећала на Балкан. Лондон је као и Париз на стероидима, све иде брже, људи живе по распореду, све мора да се планира две недеље унапред. То је врло толерантан, врло отворен град, са много догађаја везаних за савремену уметност, одличне џез и рок концерте, људи обожавају фудбал и пристојнији су него у Паризу. Пабови су бучни, међутим, више волим париске кафиће. Париз је мој омиљени град. Париз је пун културе, догађаја, елеганције и историје. То је пријатан град јер није веома велики, а свуда има метроа. Једини проблем су Парижани (шалим се). Париз је величанствен град, чак и након 30 година ме одушевљава на сваком углу!
Иако ради на престижном месту, посао са великом одговорношћу, и даље га занима уметност и то се претворило у озбиљан и запажен ангажман. О чему је реч?
– Након радног искуства у Лондону, одлучио сам да се фокусирам на уметничке пројекте које сам развијао паралелно са својом професионалном каријером. Од 2019. године радим на фотографским и документарним пројектима, обучавам се кроз радионице, праксу и задатке из фотожурнализма. Мој рад на пројекту „1000 Dreams“, где сам фотографисао портрете избеглица и водио интервјуе са њима у Паризу за NVO“ Witness Change“, објављен је на сајтовима The Guardian i BBC News, као и у штампаним издањима „Sette“ (недељни додатак листа „Corriere della Sera“ у Италији) и XLSemanal (недељни додатак листа ABC у Шпанији).
Судбина и приче људи које сам интервјуисао и сликао су ме дубоко дотакле и дале ми нове идеје и мишљења о земљама и народима из тих средина.Видео сам колико људи имају огромне ресурсе да превазиђу најгоре потешкоће, и видео сам све заједничке тачке које могу имати са избеглицама из свих тих земаља. У 2021. и 2022. години организовао сам четири изложбе свог пројекта „Du baume au diplôme” у Паризу, о студентима који су искусили проблеме са менталним здрављем током живота, али су пронашли начине да се носе са њима и превазиђу их. Такође сам режирао и писао кратке филмове, укључујући “Lutetia 2020 minus 1”,документарац који преноси искуство путовања кроз Париз и његова предграђа у филм. Мој последњи рад под називом“STAPS…WHAT?” је фотографски и видео пројекат о условима студирања и рада на Факултету за спортске науке (STAPS: Sciences et Techniques des Activités Physiques et Sportives) Univerziteta Paris Cité .
Кад дођеш у Пријепоље шта видиш? Како доживљаваш град и људе?
-Када дођем у Пријепоље, нажалост, видим град који се гаси јер многи млади одлазе. То је случај у свим малим градовима у Европи, исто је и у Француској. Срећан сам што поново видим чаршију, пејзаже, лица која су ми позната, тај језик који чујем тамо. Постоји посебна светлост, јединствена атмосфера. Срећан сам и истовремено тужан јер много људи које сам познавао више није ту.Или су отишли у Београд, Сарајево или у иностранство или су преминули. Људи који су остали чине да се осећам као код куће, увек су добронамерни и сматрају ме Пријепољцем.
Шта би препоручио Пријепољцима-шта да ураде, шта да промене…
-Препоручио бих људима из Пријепоља да путују што више могу, макар и у суседне земље. А ако не могу да путују, да разговарају са странцима (у правом и пренесеном смислу): да гледају стране филмове, документарце, да читају књиге, слушају музику… Постоје програми размене, сарадње, требало би позвати људе из других европских земаља да посете Пријепоље и регион. То би могло дати идеје свима! Такође бих им саветовао да очувају своје природно и културно наслеђе, и да развијају туристичке активности везане за воду и планине (планинарење, спортови на дивљим водама) јер имамо предивно окружење. На крају, мислим да бих им саветовао да имају дух отворености, дијалога, љубави и дељења, јер мислим да смо на Земљи да волимо и делимо.
Индира Хаџагић