Почетна ЉУДИ И ДОГАЂАЈИ ФЕНОМЕНИ: БЛЕБЕТАРЛУЧЕЊЕ

ФЕНОМЕНИ: БЛЕБЕТАРЛУЧЕЊЕ

90
0

Што мање знаш, више причаш! Да ли све то има смисла? А како би имало, питала би се логика, али „логику тек волем“.

Да скромност није врлина, то смо већ утврдили. Да резултати рада не препоручују више никога и то нам је одавно јасно. Да знање не вреди ништа и то видимо свакодневно. Оно што чини нови феномен који, дакако, произилази из споменутих и горе наведених јесте нагон за причањем, за „истакињањем“ путем речи које „фатају“медијски радници и потом пласирају као истине, визије, пројекте, размишљања, осмишљавања и ту(л)мачења. Што више причаш, чини се многима, то као да више знаш, чак и ако си полусвестан да не знаш ама баш ништа, посебно не о ономе о чему причаш. То се у народу некада називало „блебетање“ Ко блебеће? Па, онај који ниј еу стању да артикулише мисли, чији говор није у складу са претходним мисаоним процесом. Шта садржи мисаони процес? Па, знање о ономе о чему се говори. Најпре се прикупе чињенице, па се сагледа контекст, па се стекне слика о целини, па се онда провери уз консултације са стручњацима за ту област, па се онда о томе говори и заузима став, има се мишљење о датој теми. Међутим, за све зо треба такође знања, умешности, времена и пре свега одговорности.

А сво набројано недостаје онима који се приказују и показују свакодневно на јавној свени. Блеберарлучење, причање ради причања, некада се звало „Замајавање“. Но, кад се замајава сиротиња раја у кафани, то може да наштети али не мора. Али кад се замајава друштвена заједница, е, онда нешто дебело не ваља, а и може да штети. Тако имамо визије, пројекте, идеје, планове. Неко од њих да би се реализовали било би потребно да се доведу у питање закони егзактних наука о којима, подразумева се, они што блебећу немају појма, али могло би им се стање ствари приближити ако би им се евентуално споменула „сокћила“. Да би се неки „перпетум мобиле“ из причаоница и играоница одраслих који представљају дату друштвену заједницу остварио, потребно је много тога савладати и из друштвених наука. Нешто од тога је и морал. Али управо то није било предмет „школања“ а још мање „едукација“. Прича се, иступа се, говори се, наступа се, изјављује, „дају“ се изјаве, примају се изјаве. Све то траје један једини дан. Па , се онда раном зором другога дана пробуди, па се сагледава дан који следи: причање, иступање, наступање, изјављивање, давање изјава, примање изјава. И тако, идемо даље, можемо све, може нам се све, нико се ни не сећа, а ни ми се сами не сећамо шта смо рекли, шта смо изављивали, шта смо причали, кога смо задужили, кога смо раздужили, кога смо оптужили, кога смо растужили.

Блебетарлучење блебетарлука блебетилаца неше свакодневиделичи на неодговорно шепурење блећака. А њима је све „божија роса“. Још нисмо чули да се неко „извинио“ за оно што је рекао а показало се да је неоствариво, да је речено „тек тако“ или „оноако“, олако. Та „тешка“ реч „извини“ код нас се већ одавно не употребљава на јавној сцени, све је мање присутна у комуникацији, нестаје из свакодневних вербалних потреба. Само се чује оно бахато-коме ја да се извиним?!

А они којима су блебетања упућена, они се смештају заначајно. Знају они све те играрије и лагарије али чекају. Шта чекају? Па да нешто за свебе затраже. Који комад, парче, неки залогај са трпезе око које седе они који се такмиче у блебетању за „све паре“.

А шта је то блебетање? Па то је:

(значење изведено преко синонима): прдлање, ћакулање, бунцање, паламуђење, шупљирање, жуборење, зврндање, говоркање, клепетање, будалисање, дробљесе, дромбуљање, тлапња, преклапање, тандркање, говоранција, трабуњање, булажњење, ландарање, фразирање, трућање, лупарање, претресање, блаблакање, млаћење празне сламе, баљезгање, проваљивање, торокање, лупетање, бубетање, тупљење. Једном речју баљезгање.

Препознаје ли се иђе ико? Ма јок. Свима лепо и ником није лепше не је нам“.

Индира Хаџагић

Podelite tekst:

ОСТАВИ ОДГОВОР

Молимо унесите Ваш коментар
Молимо унесите Ваше име