Пројекат који је подржало Министарство за културу и информисање Републике Србије бавио се истраживањем услова и квалитета живота људи који живе надомак града, у пријепољским приградским насељима која би требало да имају многе урбанистичке карактеристике и погодности. Да ли је тако? Шта то „приград“ разликује од села, а шта од града?Зашто су ови бирачи погодни за „предизборна“ обећања?Истраживали смо како се живи у Великој Жупи, Коловрату, Ивању, Залугу, Хашимбеговића Пољу, Лукама…
Пријепоље спада у неразвијене и девастиране општине. После деведесетих и трансформације привреде која је оцењена са испод 10 одсто успешности, општина остаје готово без индустрије. То је веома утицало на квалитет живота, посебно приградских насеља. У ужем градском језгру Пријепоље деценијама није променило број становника али од осамдесетих година прошлог века нагло се мења изглед приградског простора. Долази до неконтролисане стамбене градње објеката без урбанистичких планова. Живот се одвија без много брига за „комшијске габарите“. Ова насеља постала су и депоније свега и свечега.
Редакција „Полимља“ протеклих месеци истраживала је како све то конкретно изгледа, шта кажу „слике са терена“, како на све то гледају житељи насеља која су најближа граду.
ВЕЛИКА ЖУПА
Пре само двадесетак година Жупа је била пријепољска житница где су комбајни скидали прва зрна жрелог жита. Постојао је задружни дом са откупном станицом, малом библиотеком, салом за програме, продавницом и наравно, кафаницома и месном канцеларијом око које се „вртео“ живот мештана. Временом је пропало задругарство, урушио се и задружни дом а Велика Жупа се „пунила“ становништвом које је тежило да се приближи граду.Годинама инфраструктура није могла пратити тај нагли тренд насељавања па су кубурили са водоводном мрежом, изливањем потока бујичара, канализацијом, путевима, струјом…Почели су ницати и привредни објекти тако да се данас Велика Жупа може назвати предузетничким крајем.Све то није пратило проширење нисконапонске електро мреже тако да је струја велики заједнички проблем.
„Инвестиција је огромна и далеко надилази могућности не само месне заједнице већ и општинског буџета.Неколико година су за те намене планирана буџетска средства која никада нису утрошена тако да смо и данас на мртвој тачки“, каже Елвин Бањица одборник и привредник.
Од урбаног начина живота ово насеље удаљава и проблем одвођења површинских вода. Направили су га сами себи управо мештани, градећи прилазе до својих кућа, без правог надзора и контроле, затрпали су постојеће одводне канале тако да се на магистралном путу.С првим кишама прави језеро које покрива обе коловозне траке у дужини од педесетак метара. Да је било среће,овогодишња грађевинска сезона, донела би решење. Али није.
КОЛОВРАТ
Коловрат своју позицију дугује послератним државним плановима економског и привредног развоја према којима су поред градова формиране индустријске зоне. Тако су на Коловрату били сконцентрисани главни производни капацитети око којих су се формирала радничка насеља крцата становништвом које се са села спуштало да би било ближе радном месту. Градила су се око ТК „Љубиша Миодраговић“ који је био окосница и замајац развоја са преко 3000 запослених, не рачунајући остале фабрике и погоне. Ницале су куће, нови привредни и други објекти са и без дозвола, а убрзано ширење насеља није било пропраћено адекватним инфраструктурним потребама. Када је индустрија „пропала“ много тога је остало недовршено: канализационе и водоводне мреже, нисконапонска струја, путеви, клизишта, улична расвета…Испоставило се да су многи послови рађени на своју руку, без пројекта и плана, по систему „ држи воду“. То је касније имало велике последице. Економска криза која је уследила отежала је „увођење реда“ у тај урбани хаос.Данас су инфраструктурне потребе, како каже председник ове месне заједнице Драгомир Рвовић „тешке“ као четвртина општинског буџета. Са десетином насеља и даље је Коловрат једном ногом у граду док је друга заглављена у селу, односно деловима којима недостаје пут, асфалт, улична расвета, нема градске воде, спортских терена, прете му клизишта, фале контејнери или еколошка свест.
ИВАЊЕ
“Дуго се чекало и сад колико год да уложиш мало се види”, каже Ненад Пузовић, председник Савета МЗ Ивање.
Плодна ивањска долина до пре двадесетак година, чинила јр пријепољску житницу. Експанзија малине претворила је некадашња златна жута поља кукуруза и пшенице у засаде “црвеног злата“. Неколико великих предузећа ради управо у Ивању.
“Свирао сам на многим весељима и свадбама. Некад је био обичај да се млада кад послужи госта удаљи тако што ће начинити корак или два уназад па му тек онда окренути леђа.Данас му само каже – Ћао и оде. Тако је и са Ивањем. Некад се улагало, а онда као да нам је неко рекао Ћао”, каже Машо Ћатић, за кога житељи кажу да је посвећен унапређењу квалитета живота у овој заједници.Недостатак канализационе мреже, бујични потоци и лош пут кроз Раишњево најозбиљнији су проблеми.
Да су проблеми вишедеценијски и да се преносе од власти до власти, потврђује и Ненад Пузовић. У задњих петанестак година, изузев изградње моста преко Лима није било озбиљније инфраструктурне инвестиције.Ивање нема дечије игралиште ни парк. Нема ни место за окупљање. А некада су се у задружном дому одржавале игранке. Наши саговорници се слажу да је решавање проблема у овом насељу годинама пролонгирано, па је и оно што је било добро временом пропало, тако да недавне инвестиције у асфалтирање, иако значајне, изгледају симболично.
“Дуго се чекало и сад колико год да уложиш мало се види”, каже Ненад Пузовић.
ЗАЛУГ И ХАШИМБЕГОВИЋА ПОЉЕ
Залуг и Хашимбеговића Поље, насеља смештена на левој и десној обали Лима само су пар километара удаљена од Пријепоља.Иницијативе да постану посебне месне заједнице нису наишле на подршку локалних челника због чега су, како тврде мештани,“оштећени” свих протеклих деценија. Близина несанитарне депоније Стањевине, свакако је “обликовала” живот становника и додатно утицала на усложњавање њихових проблема.
“ Нико се није запитао колико су Стањевине коштале земљорадника. Купци су бојкотовали наше производе . Тоне и тоне купуса смо бацили јер би завио сву прљавштину која је стизала са депоније”, пожалили су нам се земљорадници из Залуга.
После неколико деценија, брдо смећа је уклоњено. Али проблеми се неће тиме решити. Бесправна градња је такђе обликовала живот у овим приградским насељима, са обе стране Лима. За мање од три деценије никло је на десетине кућа без икаквих „урбанистичких папира.
„ Први асфалт и уличну расвету Залуг је добио 1979.године. Пре двадесетак година, када се улица поново асфалтирала, буквално смо остали без тротоара, јер су крај самог пута изграђене куће, помоћни објекти или бетонски зидови са оградама“.
Иако нелегално подигнуте, све су прикључене на електро мрежу, градски водовод, касније и канализацију.
За разлику од национално хетерогеног насеља Залуг у којем је реч “урбано” и даље непознаница, чисте улице и дворишта, најречитије говоре да мештани “преко Лима” насеља Хашимбеговиља Поље, које је прилично хомогено, воде више рачуна о уређењу животног простора.
У наредном периоду активности ће бити усмерене на уређењу обале Лима.
“Намера је да нам Србијаводе уступе локацију где би изградили шеталиште, парк и игралиште за децу. Верујемо да је уређење овог простора и у интересу локалне заједнице и да имати њихову подршку ”, сматра Раденко Рељић председник меснозаједничке подружице.
ЛУКЕ
Током претходних тридесетак година Луке, са „дивљим“ насељима која су сама себи одредила и имена, преживљавају трансформацију од насеља изграђеног по свим урбанистичким прописима, до насеља у коме доминирају нелегални објекти, нерешено питање канализације, због чега се шири несношњив смрад, у коме се потпуно загађује река, уз самовласно заузеће јавних површина без икакве контроле и то све крај пута који води до бисера светске баштине Манастира Милешеве.
То се посебно односи на насеља којих „нема“ а која су добила преко ноћи имена Непек и Томовина. „Кум“ за имена није познат, али већ тридесет година, несмањеном жестином овај приградски део Пријепоља, нападнут је грађевински али и на све друге начине. У овом делу Пријепоља станују многи „функционери“, односно радници Општинске управе, одборници, чланови савета највеће месне заједнице, начелници, инспектори, па до директора и посланика.
– Слажем се с вама да су све то урбанистичке наказе у насељима која се зову сада-сателитска јер их има на сателитском снимку из 2015.године. План детаљне регулације корита Милешевке који је почео да се ради свакако ће допринети да се много питања реши. Тачно је да су изграђена два моста за та насеља из буџетских пара иако није било никаквих урбанистичких докумената, али то је уобичајена „прећутна“ санација дивљих насеља јер је живот наметнуо потребе, каже председник Скупштине општине Пријепоље Изудин Шантић.
Шта Луке не чини урбаним насељем?
„Мислим да је то однос према средини, комунални отпад, река Милешевка је веома, нападнута, загађена је. Нема више пецања као некада. Канализација иде директно у реку. Начин живота је такав, приградски. Дакле, то је једно привикавање. Могло би се назвати прелазним роком из села у град“.
И Зоран Деспотовић је становник овог дела града, био је и сада је члан Општинског већа, био је народни посланик у два мандата, тридесетак година одборник.
– Детаљни план регулације ће све то решити. Истина је да је доста „роваша“ око пута и кућа али како насеље расте, тако се морају мењати и неке комуналне навике. Много је заузећа јавног простора и бојим се да сви „жмуримо“. А управо би све ово око пута требало да буде огледало градајер туда пролазе грађани који радо шетају, односно туристи који обилазе Милешеву. Та слика насеља поред пута није нам за репрезентацију. Чак би се могло рећи и да је срамота за све нас, посебно нас који се бавимо политиком, доносимо одлуке и учествујемо у власти. Треба рећи да се много тога променило у приступу људи. Док је било урбанистички решено, уз поштовање грађевинских правила, нико није бирао где ће градити, па је и становништво у Лукама било мешовито, буквално куће до куће су из разних делова општине. Кад су се изгубила правила и почела дивља градња, онда је дошло и до формирања, рекао бих, родбинских насеља где је пола села у исто време и на истом месту градило.То је донело и другачији однос према заједничким интересима“.
Закључак?Још нас је Радомир Константиновић у „Филозофији паланке“ упозорио:“Историја нас је заобишла као у некој великој расејаности. Између села и града, онако заборављен, свет паланке није ни село, ни град. Дух његов, међутим, јесте дух између племенског као идеално- јединственог и светског духа, као идеално-отвореног. У својој неприродној затворености, тај свет живи свој анахронизам“. О уклопљености у тај образац говори професор доктор Ратко Божовић сматрајући да такав живот који се не одвија ни по сеоским, ни по градским обичајима, упозорава да се човек одрекао активног и личног става према заједници. Уништава се све, баш све, што се разликује од тог стила. Онај ко се не уклапа у образац, тај бива одбачен. У пригардским насељима у којима се расцветава живот паланчанина који не прихвата ништа што није уско повезамо са његовим себичним амбицијама, догађају се несвакидашњи примери уништавања животне околине без да се томе придаје велика важност.
Индира Хаџагић
Мемнуна Цмиљановић
Јасмина Бегановић
