„Бићемо неспремни, а можемо да производимо добро воће, месо, млеко, млечне производе. Зато је катастрофална заблуда да је излаз и пут за развој Пријепоља ван пољопривреде“(М.Радовић)

 Сиромаштво, свеопшта заосталост, неписменост, непросвећеност, изолованост и мигарције, исписали су историју овог краја. Малобројни образовани су одлазили остављајући сведочанства о приликама, махом тмурне слике које су упућивале на безнађе.После Другог светског рата у овом крају преко 80 одсто становништва живи на селу, исти је проценат неписмених. Власт покреће еманципацију која обухвата све области рада и живота, са циљем да се преко ноћи промене навике, да се ухвати „точак“ историје. Народни одбор, нова власт, сматра да се више не може понашати традиционално и „како је бог оставио“. Морају се мењати навике. Тако је једна од њих била да се коњи, који су вековима били једино превозно средство, не могу више везивати по граду како се коме прохте. То је названо „ружне слике“, па су одређени паркинг простори за коње, тамо на Прлу. Предложено је и да се суботом у 2 сата за „грађане са села“ приказују филмови уз попуст како би се после пазарног дана разонодили у биоскопу, а не по кафанама трошили свој тешко зарађени новац. Али сељаци не мењају тако лако своје навике и обичаје. Они „ снују“ како да „доскоче“ држави. Чак и кад је држава строго забранила држање коза због пошумљавања голети како би се спречиле ерозије, сељаци су се досетили, па су неки „надмудривали државу“ тако што су козе облачили у овчије руно! Гатаре, врачаре и хоџе са записима имали су више пацијената него доктори, упркос агитацији. Баба Јела и Бајра из Бродарева су „батли руке“. Здравствено просвећивање ишло је споро. Жени се порађају у шталама, кришом, бракови се „уговарају“. Веома млади мушкарци жене се најчешће старијим девојкама како би се обезбедила радна снага, а девојчице се удају са 12 година иако је то строго забрањено, не ретко су мужеви три пута старији.

Како је власт видела своје народ?

„Неписмен, склон предрасудама и празноверју, веровању у судбину и фатализам, народ нашег краја мало је користио тековине науке за побољшање свог живота. Остао је до краја инертан и непокретан, неповерљив у све што је ново. Ми смо много закаснили. Почињемо тамо где су многи културни народи били пре 50 година. Стићи ћемо их једном“.

По селима се граде хигјенске чесме и клозети како би се спречиле заразне болести. Указује се на слабу исхрану и лоше снабдевање као и не мењање устаљеног начина продаје. Сељаци своје воће крчме на ситно, као и пре 200 година капама, јер је капа мера за шљиве, крушке, ашламе. После десетак година покушаја да се промени и еманципује село, статистика је показивала напредак кроз број плугова, кревета и шпорета за које је држава обезбеђивала регрес. Каква је слика у пријепољским селима?

Бабине имају 1.723 становника, 43 плуга, 197 шпорета и 179 кревета. Али имају 6.900 оваца, 1.536 говеда и 291 коња. У Бродареву живи 3.892 становника, има 48 плугова, 440 шпорета и 491 кревет. У крају је 2.586 оваца, 2.015 говеда и 190 коња. У Великој Жупи је 3.790 становника, чак 240 плугова, 518 шпорета и 623 кревета. Истовремено има и 2.707 говеда, 3.208 оваца и 322 коња. Сељашница броји 3.495 становника, 62 плуга, 458 шпорета, 743 кревета, а има 5.738 оваца, 2.287 говеда и 332 коња.

По селима се граде задружни домови како би били центри окупљања, договарања, мали домови културе. Од земљорадничких задруга се много очекује кад је реч о откупу и пласману пољопривредних производа и осавремењавању производње. Већ у општини има 19 задруга, али се констатује да су управници махом полуписмени, недостаје стручњака за аграр, нема пољопривредне школе, иако се жели развијати сточарство и воћарство.У Росуљама је подигнута највећа плантажа воћа у целој околини. Гаје се јабуке, шљиве и крушке. Откупљује се и по 2 вагона духана. Најбољи је у Орашцу код Бјелака. У том крају је 180 произвођача. За хектар духана добије се 280 динара што се не може постићи ни са једном културом, иако је духан због влаге слабог квалитета.

И док се агитује и настоји променити село, истовремено траје свеопшта индустријализација земље, потребна је радна снага, па сељаци постају преко ноћи радници, нова класа којој је поверено управљање фабрикама, које постају њихово власништво. Жене избијају у први план јер се готово у свакој варошици отвара текстилна фабрика која „упија“ женску радну снагу. Жене су добиле право гласа 1945. године. Тада их је у Пријепољу било запос лено само 20. Десет година касније ради 312 жена. Већином су неписмене или са неколико разреда основне школе.

Почињу шездесете године када села добијају електричну енергију, па се напредак више не мери плуговима, већ бројем радио апарата. Ипак, први комбајн стигао је у Пријепоље 1960. година и то је прва пољопривредна машина која је икада стигла у Санџак.

ЈЕДНОМ НОГОМ У ФАБРИЦИ, ДРУГОМ НА ЊИВИ

До средине шездесетих изграђене су готово све фабрике у пријепољском крају и то је био индустријски капацитет који се није мењао деценијама. Почињу да се осећају последице непланског запошљавања и миграција село-ѓрад. Наиме, људи још увек живе на селу и пешаче до посла. Jош je сточни фонд велики, још се гаји воће, још се понешто сеје, иако се и у фабрику мора. Тако се 1962.констатује да је због боловања изгубљено чак 70.000 радних дана. Радник, кажу, хоће да стигне у фабрику да ради али хоће и све што припада пољопривреднику. Само у Текстилном комбинату је због неоправданих изостанака с посла изгубљено 3000 радних дана. Тако, статистички, сваки радник тада запослен у индустрији у Пријепољу боловао је барем 18 дана. Највише се „болује“ у марту, априлу, јуну, августу и октобру: сетва, жетва, косидба и брање. Била је то „опомињућа“ анализа. Очигледно „полутани“ нису могли задовољити потребе привредне реформе која је уведена 1965. Почињу да се деле „инвалидске пензије“ како би се оставило простора за квалификоване раднике који се у међувремену школују. Међутим, најбројнији школарци су у Радничком универзитету где се за 3 или 6 месеци течаја и вечерње школе, стичу квалификације. Тако се „добијају“ кадрови, дипломе за дактилографију, рачуноводство, књиговодство али и разна радничка занимања. Тако се „школују“ будући шефови, директори, председници. Већ тада задружни домови остају пусти и запуштени. Била је потребна само једна деценија. Исто толико и да се преполови сточни фонд али и број становника села. Фабрички радник више није био у моди, већ службеник. Сањари се о лепом животу, а када се о таквом животу мисли, увек се мисли на град, никада на село, каже прича из 1963.године. И још се каже:“За каквим то послом млади, снажни људи са села јуре у град, а остављају имања, куће, њиве и ливаде? Какав-такав, па и никакав посао за њих је добар ако је у граду. Има осмољетку али, вели, хоће посао јер је учио школу. А родитељи добри домаћини“. По први пут постављају се озбиљна питања о нестанку села, пренасељености града и масовној незапослености која је на помолу. Миодраг Радовић је 1963. сачинио анализу која указује да је Пријепоље већ пренасељено, а прогнозе до 1970. су забрињавајуће. Наиме, 1961.године пријепољска општина има 38.925 становника. Ораница и вртова 11.165 хектара, воћњака 741 хектара, ливада 8544, пашњака 17.677 хектара, а остало су шуме и неплодно земљиште, односно половина од укупног земљишта. У општини има око 50.000 оваца и 25.000 говеда, 18.000 живине и 1.313 кошница, Од воћа стабла шљиве су најбројнија:121.395, следе јабуке 14.442, ораси, трешње, крушке (7.892). А кад је реч о запошљавању: 1956 радило је 1.479 људи (976 у привреди). Године 1963. било је запослено 4.426 радника, а у привреди 3.735. Проценат запослених са 8,64 одсто 1960. године порастао је 1963. на 10,64 одсто. До 1970.године очекивало се да однос пољопривредног и непољопривредног становништва буде 52,6 према 47,4 у корист пољопривредног. Већ тада је јасно да развој општине мора почивати на развоју и улагању у пољопривреду, а не претварањем пољопривредног у непољопривредно становништво. „Недостају саобраћајнице према селима, није дефинисана улога и место пољопривреде у развоју општине, сваштаримо, нерационално радимо, не планирамо, не анализирамо захтеве тржишта да би се са пољопривредним производима прилагодили и производили са економском рачуницом“, написао је Радовић који упозорава да ћемо „закаснити, бићемо неспремни, а можемо да производимо добро воће, месо, млеко, млечне производе. Зато је катастрофална заблуда да је излаз и пут за развој Пријепоља ван пољопривреде. Мора се борити за стандар пољопривредника“. Појављују се индикативни наслови: „хлеб без мотике“. Почињу приче о сељаку који може бити успешан домаћин и живети од свог рада. Пре пола века био је то Михајло Жунић са Сељашнице. Знали су га у свим околним градовима јер је његово воће и поврће било чувено. Кажу да је била историјска новина видети нашег сељака како сопственим колима превози сопствену робу на друге пијаце. Михајло Жунић је међу првима решио да се окане мизерних вишкова које ће на пијацу изнети у торбици или коњском самару. А Жунић говорио 1966.године:“Наш сељак храмље зато што неће да мисли, а када не мисли и не ради како ваља“. Нервира Жунића што земљорадничке задруге раде као канцеларије као да њива, воћка и стока знају за прописано радно време. А велики домаћин има модерну кућу у Беглуцима, има телевизор, пред кућом паркираног „Дајца“ и „Шевролет“ за превоз робе и породична кола „Плимут“, има две куће у граду за синове јер их има пет и једну кћерку. Уче школе. Они који су мало зарађивали у предузећима вратили се на имање. Хоће да раде, па им боље тамо.

Само пет година касније, неумољива је статистика. Број становника био је 43.928. У граду већ живи чак 10.823 или пет пута више него само 30 година раније. Истовремено, број стоке на селима рапидно опада. Према попису из 1961.године било је 63.169 оваца и 21.687 говеда. Десет година касније: 40.260 оваца и 18.354 говеда. Међутим, право пустошење села уследиће деценију касније.

Индира Хаџагић

Podelite tekst: