Vremeplov

 

После тридесет година Пријепоље је остало без хотела који је имао високу категорију. Уместо хотела имамо – коначиште. Да ли је то изгубљено још једно обележје урбане средине. Или је то (само) још један пут ка “отимању” својине једној средини зарад (не) успеле приватизације у циљу транзиције којој нико не види крајZa sajta VREMEPLOV IH1 hotel

“Нови угоститељски објекат на обали Лима”. Наслов је из јула 1979. године. Истим насловом могло би се дочарати и оно што се дешава сада и овде, доле, крај Тавника, на обали Лима. Но, вратимо се у време које је запамћено као једно од најурбанијих у овом граду...

...“Ново репрезентативно здање пријепољског угоститељства, вешто архитектонски уобличено и укомпоновано у амбијент између Лима и главних саобраћајница. Хотел је грађен 4 године и сада је спреман да прими госте жељне жубора Лима и лепог амбијента. То је реализација пројекта архитекте Милоша Бојовића, Пријепољца који живи у Београду, а радове је изводило ГП “Рад”. Коштало је то радну организацију “Инекс Милешева” око 50 милиона динара и за колектив чији је годишњи приход око 30 милиона то је свакако велика инвестиција али се зна да без пословног ризика нема ни пословног успеха.

NAŠI U BELOM SVETU

„MIRIS“ RODNOG KRAJA BUDI NOSTALGIJU

Ugledni turski biznismen Zarif Alp, nekada Zifo Kajević, vlasnik uspešne kompanije „Izmakpar“ koja se bavi proizvodnjom presovane limarije i delova za automobile i traktore i izvozi u desetine zemlja Evrope i Južne Amerike, iz rodnih Kajevića je otišao kao devetogodišnjak, davne 1969. godine. Nostalgija za rodnim krajem nikad nije prestala, rekao nam je u razgovoru za naš List, prilikom nedavne posete Prijepolju.

j.b. zarif arp slika 2 DSC 0195

Moje detinjstvo „miriše“ na Prijepolje, a u mojim sećanjima duboko su urezane uspomene koje me vraćaju kraju gde su ostali moji koreni, rekao je u razgovoru za naš List ovaj ugledni turski biznismen. Iako Prijepolje posećuje „bar dvaput godišnje kako bi obišao rodbinu“, njegova nedavna poseta prva je zvanična rodnom gradu u koji je došao kao donator i potencijalni investitor.

ЈА ПРЕДСЕДНИК

„Да сам ја директор „Полимља“ или би ми писали како треба или не би било ни вас ни мене...“поручио је, између осталог, Пурић новинарима на последњој седници Скупштине општине и додао, „али пре не би било вас него мене...“Увек када у новинама нема ЊЕГА у неограниченим количинама „Полимље“ је необјективно, информисање грађана лоше а новинари лажу или су пристрасни.

Само кад га спусте у гроб, председник СО Пријепоље, Стеван Пурић, заборавиће и опростити новинарима „Полимља“ што у свечаном, двехиљадитом, броју Листа није објављен интервју са њим на целој страни. Уместо тога појавила се „само“ једна његова изјава, илустрована „само“ једном његовом фотографијом. Због тога, а посебно од тада, за Пурића су новине необјективне и неистините.

„ХЕМИЧАР“ СВОЈЕ СУДБИНЕ

1990. године овај Пријепољац, данас успешан италијански привредник, је први пут ушао у фабрички круг фирме „Sigmar“а већ `94. године постаје њен генерални директор. „Замешао“ је формуле за пар лакова од којих је предузеће остварило добит од милијарду лира. Од тада Лојд Веснић не „сишлази“ са позиције генералног директора.Када дође међу своје, Лојд заказује породични ручак за «ужу» фамилију од шездесетак званица а за пријатеље приређује предивне вечере са мирисима италијанских специјалитета и зачина.

Последњих година Пријепољци „расути“ по далеком сцету свој долазак „темпирају“ баш у време пријепољског лета, посебно манифестације „Лимски дарови“ када на једном месту могу да сретну многе драге људе. Изузетак није ни Лојд Веснић, наш суграђанин са италијанским држављанством и адресом. Памтим Лојда још из раног детињства као благог дечака продорних плавих очију који је лети пецао на Лиму, као и сви пријепољски клинци рођени шездесетих, а зими уживао у пријепољским „клизама“. Није био несташан нити је учествовао у чувеним вакуфским „халачинама“ раног воћа.

NAJSLAĐA JE PARA OD MEDA

Dok se ljudi njegove generacije tek vraćaju zemlji Vahidin Rovčanin je za petnaestak godina bavljenja poslovima od kojih su do juče mnogi bežali, obezbedio solidan kapital i ličnim primerom pokazao da se i od zemlje može živeti.   Ugostio nas je na svom imanju u Gračanici gde mu je, kaže, „stacionirana kompletna proizvodnja“, odnosno 7 hiljada koka nosilja, 160 pčelinjih društava i tridesetak ari malinjaka.  

Ako bi se među poljoprivrednicima mlađe generacije birali najuspešniji, onda bi Vahidin Rovčanin iz nekoliko razloga bio korak ispred ostalih. Kada su njegovi vršnjaci hrlili u grad verujući da bi u nekoj od državnih službi mogli naći zaposlenje, Rovčanin je ostao na selu, otvorio farmu koka nosilja i krenuo sa proizvodnjom. Ovom poslu je „pridružio“ i pčelarenje, a prošle godine i proizvodnju maline.

SVETLOST ISTINE

To odrastanje u mešovitoj sredini uvek samo doživljavao kao bogatstvo koje mi daje i odredjenu prednost...jedino ovde osećam potpunu sreću i ispunjenost...volim to prožimanje dve različite kulture, dva jezika... Ista, slična...zar je to važno? Bitno je da se razumemo.

 «Život je kao reka koja neprestano teče, a mi smo tek sićušne kapi koje se, na ovaj ili onaj način gube... nestaju u tom ogromnom protoku vremena...a reka života, sa nama ili bez nas, ili bez nekih nama dragih ljudi, ipak nastavlja da teče. Verujem da  ovu prostu filozofiju života razumeju  svi koji su se suočili sa bolom.  Ja sam taj bol osetio vrlo rano i  sa njim nastavio da živim...

OD SITE I KESTENA...DO KIKIRIKIJA, ARTIČOKA, BAMIJA....

U posetu poljoprivrednom gazdinstvu Rahmana Jusovića iz Velike Župe krenuli smo s namerom da čujemo priču o proizvodnji site i sadnica kestena, a „zatekli“, prepelice, junice, koze, kalifornijske gliste...čuli priču o proizvodnji lubenica, dinja, artičoka, bamije, duvana, tikvica, maline, sadnica pitomog drenka, jerbasmi, buzdohanica, ječmenki, takiša, novoj italijanskoj sorti, tek zasadjenih 125 stabala jabuke čiji se prvi plodovi očekuju ove jeseni. Najveće iznenadjenje za nas je bio kikiriki.. I on je „rodio“ u pitomoj župskoj dolini!  

Ко одржава “крајпуташе” који су одавно постали препознатљиве тачке за “обавезно заустављање”

Не једном и сама бих се зачудила када би ми “тамо негде” приликом уобичајеног упознавања, нови познаници “позиционирали” град тако што би се сетили :”Ах, да, има тамо једна добра чесма где увек станемо кад идемо на море”. Чесма се зове Ђозгићева.

Наравно, о чесмама постоје бројне приче и песме јер и има нешто у чесмама што остаје у памћењу људи. На ту тему Меша Селимовић је написао једну од својих најлепших прича из чудесне збирке “Острво”. Зове се:”Како си”.

“...У бијелом, равно истесаном камену биле су крупним словима исписане само двије ријечи, уклесане изнад луле:КАКО СИ?

Озарило га је то добродушно питање. Као да је срео пријатеља или драгог доброг човјека који му поставља обично људско питање. Како си? Јеси ли уморан? Је ли ти тешко у животу? Предахни, одмори се, освјежи се овом водом, за тебе сам је ухватио, биће ти лакше. Мисли на мене, као што ја мислим на тебе...”.

Baner oglasavanje

polimlje111

Čestitke

Marketing

 

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Vesti dana

MiniCalendar

maj 2022
npusčps
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031

Kursna lista

Broj poseta sajta

10042555
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1830
9710
1830
140862
395059
10042555

Vaš IP: 35.170.82.159
2022-05-23 09:41