donacija

БОРИC ЉУЈИЋ: ДА, ЖИВЕО САМ ОД БИЦИКЛИЗМА,БИО САМ ПРОФЕСИОНАЛАЦ

  18 septembar 2021

Био је репрезентативац СР Југославије. Биле су деведесете. Није било време ни спорта, ни разоноде. Ипак, бициклизам је био и остао његова љубав. О тој љубави, бициклизму сада и некада, причали смо овог касног лета.

Борис и ја упознали смо се деведесетих. Мене, као љубитеља рекреативног бициклирања одувек и дугогодишњег гледаоца великих бициклистичких трка попут Тур де Франс, Ђира и Вуелте, заинтересовао је тада плавокоси, дугокоси дечко из Ивања. Толико, да сам о њему написала и скицу за портрет у „Полимљу“. Прошло је више од две и по деценије и Пријепоље је било домаћин једне од етапа овогодишње Трке кроз Србију, која је „наследник“ некадашње Трке кроз Југославију. Иначе, Пријепоље је било на етапама ове трке 86, а потом и десетак година касније.

Boris90e04

И тако, пронађем Бориса Љујића. Да мало опет причамо о бициклизму , о невероватним Словенцима који су данас најбољи у свету у овом спорту. Погачар је два пута победио на Тур де Франсу, а Роглич је три пута победио на Вуелти и светски је и олимпијски победник на хронометру. А наш Борис? Хајде да причу почнемо од његовог „заљубљивања“ у бициклизам.

-Средином 1988. године, тадашња телевизија Београд експериментално, са даном закашњења, емитовала Тур де Франс. Е, ту сам се навукао, нисам пропуштао. Исте године одлазим у средњу школу у Београд, где се уписујем у ОБК Београд.

Пријепоље је имало љубитеље бициклизма, неки су се тиме бавили аматерски, неки и мало озбиљније. Имали смо и екипу на Санџачким играма, сећам се, браћа Чпајак, сада славни светски вајари, били су део тог тима. Да ли си ти могао тренирати овде?

-На жалост, иако има сјајне терене за бициклистички тренинг, нисам много тренирао у Пријепољу. У млађим категоријама док сам школске распусте проводио овде, тренирао сам, када нисам био на тркама. Касније током сениорске  каријере, долазио бих у Пријепоље, као на вид припрема, да бих циљано тренирао брдо, јер Пријепоље обилује одличним успонима.

Био си државни репрезентативац, шта се могло објективно постићи у то време у овом веома захтевном и скупом спорту?     

-Опет на жалост... То су биле  деведесете, мислим да смо урадили, максимално колико се могло из те ситуација, где ти је требала виза за све земље, осим Мађарске и било је тешко путовати. У бициклизму без јаких интернационалних трка и пристојног буџета не  може се доћи до светских резултата. Нисмо имали ни једно ни друго, бар не у довољној количини.

Boris90e03

Колико је трајала твоја каријера? Шта би стало  у твоју „бициклистичку биографију“?

-Био сам стандардни члан репрезентације СР Југославије у периоду 1992-1998, побеђивао етапе на тркама категорије у којој је сада Трка кроз  Србију. На жалост или на срећу, нисам имао синдром шампиона (морам да победим, морам баш ја), тако да сам у каријери имао можда стотињак других и трећих места. Био сам један од најкориснијих корисних радника приликом чувања жутих мајица и победа Трке кроз Србију Саше Гајичића и Микоша Рњаковића.  Возио сам једно Светско првенство (Колумбија) и једне Медитерснске игре (Италија).

Кад си напустио бициклизам? Зашто?

-Бициклизмом сам престајао да се бавим два пута! С обзиром да сам живео искључиво од бициклизма у периоду 1994-1998. мој тадашњи клуб БК „Чукарички“ је запао у финансијску кризу, а ни у другим клубовима као и у репрезентацији  није било ни минималних средстава за пристојно бављење спортом. Баш после Трке кроз Србију 1998. морао сам да вратим бицикл који клуб није отплатио до краја произвођачу, тако да сам бизарно престао да се бавим спортом,  љут на комплетне околности. У међувремену, 1997 сам уписао филмску и ТВ монтажу у Филмској школи Дунав Филма, код проф. Андрије Зафрановића.  Годину дана касније, мој добар пријатељ, друг из репрезентације, налази италијанског спонзора и са још неколико колега оснива БК „Фарман“, у коме је било десетак најбољих  домаћих бициклиста. Клуб је имао одличан буџет за наше услове, одрађујемо припреме на црногорском приморју, спремамо се за трку око Крита и... почиње бомбардовање Југославије. Санкције. Страни спонзор отказује спонзорства. И тада други пут и дефинитивно напуштам бициклизам. На позив пријатеља из Бања Луке, са којим сам делио стан у Београду деведесетих, одлазим да привремно радим у његовом бициклистичком сервису, “док се ствари не искристализују” у Југославији. У Бања Луци заснивам породицу и остајем, ево, 22 године.

Чиме се сада бавиш?

-С обзиром да сам у међувремену завршио студије монтаже, у почетку сам радио у регионалној телевизији као монтажер. Потом сам са пријатељем, академским сликарем Здравком Круљем, оснивао малу филмску продукцију, где смо радили неколицину кратких документарних, експерименталних и играних филмова. И много телевизијских рекламних клипова. А сада радим као маркетинг координатор за фирму која се бави производњом и продајом бицикала, те продајом опреме за бицикле и спортске опреме. После иницијалног одбијања свега што има везе са бициклизмом, јер сам био љут због свих околности због којих сам напустио спорт, у једном периоду сам се активно бавио тренерским послом, са прилично добрим резултатима.У том периоду је тренерски посао подразумевао чисти ентузијазам. Због лоше организације савеза и клубова и генералне небриге, нисам видео даљи смисао.  

Какви су сада услови, колико су професионалци сада у бољој ситуацији него онда кад си ти возио?

-Мој тадашњи клуб БК Чукарички и тренер Горан Јовановић су били зачетници програмираног тренинга на основу пулсметара и срчаног пулса. Сада је то отишло далеко са новим технолошким помагалима. Уз систематски рад и знање може се готово у децималу припремити тренинг заснован на особинама такмичара.То је разлог због чега имате двадесетогодишњака (Погачар) који два пута за редом победи  супериорно Тур де Франс. Пре 30-40 година, једино мерило интензитета тренинга, колико јако ваш организам ради, био је субјективни осећај, који је јако варљив, посебно за младе такмичаре који изгоре у жељи за резултатом. Тренерски посао је доведен до прерфеције. Светска кровна бициклистичка организција је дефинисала односе између послодаваца (клубова) и такмичара (запосленика), тако да на том нивоу нема превара. Са друге стране, клубови морају имати озбиљне буџете да би могли да буду у одређеној светској дивизији, што мале клубове ставља у лошији положај. Бицикли никада нису били скупљи. Некада смо у клобовима имали бицикле чија је цена била 2-3000 немачких марака или до 1500 евра. Сада цене такмичарских бицикала иду у небо, 3000, 5000 евра, па и више, тако да је клубовима тешко.

Бициклизам је захтеван спорт, ипак, код нас му се није давао такав значај.  Каква су твоја искуства?

-Раније, када бих отишао на разговор за посао, у мојој биографији нашли би „рупу“ од 6-7 година и питали би чиме сам се бавио у том периоду. Рекао бих-бициклизмом. Следило је питање: како мислите бициклизмом? Објаснио бих: „Возио сам бициклистичке трке за репрезентацију Југославије и свој клуб“. Разговор се настављао овако: „Ма добро то, него  од чега сте живели?!“. Кад бих рекао да сам живео од бициклизма, питали би да ли сам био професионалац. Нисам себе тако доживљавао јер сам сматрао да су професионалци они који возе велике светске трке. Међутим, после сам у своју радну биографију „дописао“  да сам био „професионални бициклиста“ у том и том периоду. Зашто? Зато што  сам у том периоду живео од бициклизма, то је било моје запослење.  Ишао сам да спавам  у 23, устајао у 8, имао тренинг, део мог посла је било да одморим након тренинга да бих сутра могао да имам други квалитетан тренинг. Бурек и Еурокрем и чоколаду нисам јео 10 година. О алкохолу нисам ни размишљао. Бициклиста сте цео дан, не само пре или поподне. Уколико то волите, није проблем. Проблем је када немате довољну добру подршку од оних који би требало да раде свој део посла, финансије и логистику и онда ухватите себе да сте професионалнији од оних који би требали бити професионални, институције. Прави и организовани клубови су морали да буду праве организоване радне организације. У Словенији су били, код нас нису. Због тога су имали Бончу, Хауптмана, Финка, сада имају Погија, Роглу и Мохорича….Они су продукт озбиљног рада.

Ја се надам да се развија једна добра прича у Србији, са сомборским клубом на челу са Марком Сударићем, иначе магистром математике, који је  и директор репрезентације Србије . Примењују све принципе савременог бициклистичког тренинга, тестирања и праћења спортиста и остварују одличне резултате.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Baner oglasavanje

Marketing

petar pan markica

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Vesti dana

MiniCalendar

oktobar 2021
npusčps
12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

Kursna lista

Broj poseta sajta

8303665
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
4758
7081
75247
236531
320647
8303665

Vaš IP: 3.239.2.222
2021-10-24 08:17