Baš  ta suhomrazica stuštila se ove godine u februaru, posle toplog januara u kome su jagorčevine, ciklame i ruže cvetale po baštama. I potrajaše mrazna jutra, bez snega, evo će i cela jedna hefta. Dah ledio i na minus 15. Nije zima što je zima već što se i ulice, a posebno trotoari, skvrče od jeze i čamotinje. Slabo je ljudi. Jedan od najstarijih zapisa o zimi na ovim prostorima je glasi: „Tada zima velika i ljuta beše, tvoraše mi mastilo kao kamen“. Letopisac zabeležio:“I mnogi čelovjeci  umreše od zime i mraza“. Pre tri veka mraz  bi ovde tako ljut da su po snegu „osam volova mogli voziti saonice pune drva, a da im se trag ne vidi“.

Zime su „vaktile“ bile studene, sneg je sela od grada udaljavao i po šest meseci. Insani su tada znali šta valja činiti, a znali su se pobrinuti i za hajvane.“Svedočilo se” da je Lim poledio, a Mileševka, onako rasuta duž Vakufa, pa sve do ušća, bila  pravo klizalište. Osta zapisano da su se deca te strašno hladne zime sankala po Limu od Katoličke do Ušća. Neki su upravo te zime, prve posleratne u razrušenom i gladnom Prijepolju, prvi put stali na sličuge. Kovali ih majstori kovači u svojim kovačnicama u delu grada zvanom Vignjevi.  Neko je zapisao da je Lim nekih godina “poledio ko daska”.  I dugo posle, zime su bile normalna pojava kod nas. Sneg je padao krupan, sankalo se, ligure-čeliklije su letele, ručno pravljeni bobovi jurili su niz gradske padine... Bile su to “makine” pune kreativnog ludila svake mahale ponaosob.  Niz zaleđene ulice “piklilo se” na nogama, a stariji bi prosipali pepeo kako se ne bi vrat slomio na ledu. Išlo se tada na posao pre svanuća, oko pet ili šest sati. Bile fabrike tada i radnička klasa utabavala.  Tada je malo koje selo imalo struju ali su mnoga  još uvek  bila puna čeljadi koja su prtila prtinu rano “izjutra”, a zbijala se uz lambe na gas i kraj otvorenih ognjišta kad prvi sumrak rano počne da steže baš kao i studen.

Jednoj od najhladnijih zima  svedočim i sama kada je bilo minus 20, ali to beše vreme kad je grad još voleo da se druži i zabavlja, pa nije smetalo da se peške ide do „novog“ hotela. Lim je zaledio, neki hrabriji, kao mali Hapara, za siću su ga prelazili sa jedne na drugu obalu. A 1999. godine struje nije bilo nekoliko dana, trotoari su bili utabane ledne plohe. Išlo se po gradu s baterijskom lampom. Ipak,  nekima nije smetalo, da, dok je napolju minus 10, u Domu revolucije bez grejanja, gledaju lirski film Nikite Mihalkova “Sibirski berberin”. Led nas okova 2017. Spusti se temperatura i do minus 26. Sante zaplivaše, patke nestaše, golubove nema ko da hrani. Prijepolje beše baš upalo u „polarac“. Ne pamti se da je toliko dana bio neprestano dvocifreni debeli minus i noću i danju. Em mrzne, em sunce nikako da se pomoli.  Zimska depresija. Hoće ona posebno kad je suhomrazica.

 A 2019. Prijepolje je ličilo na bajku. Sneg je padao krupan, za tili čas sve je ličilo na neku scenografiju za film. Kao u onoj pesmi Vjekoslava Majera koju je ispevao svom gradu:“ Crkve se smireno bijele kao torte u izlogu slastičara. Naše se srce otvara kao ormar prepun uspomena. Poput oboe zasvira srce nježno na kraju dana. O davno doba starih bioskopa. Pada snijeg, svečano hoda ulicama kao u hermelinu. Spuštaju se roloi dućana na kraju zimskog dana. Ulazim u tugu i tminu. Ušutjele etide, ušutjele sanje”.  Mrzne  ove godine. Malo nešto snežilo. Nije stiglo ni da se zabeli, a već počela nervoza, dežurne “mahaluše” po  društvenim mrežama “udarile u lelek i merenja snežnog pokrivača i nanosa”.  Pomislim tada na Enesa Kiševća jer mi se čini da se razmnožavajaju  ko amebe ili tako neka jednoćelinska bića ti “lovci na nevolje”. Oni tada kao da “ozidaju”. Pa, onda citiram:” Pahulje, pahulje pa hulje.  Sve što niže padam, sve više svijet se veseli. U padu se masovno dopadam. Svatko me gazit poželi. Slobodno gazite, onako svojski, bez milosti, bez dobrote. Samo bez nježnosti, molim, ne sniježite, gazite jače! Stvarno me ništa ne boli, probajte čizmom, dapače. Zdušnije, zdušnije, ingeniozni, do guše mi zarijte petu. Nešto premeko gazite krhki. U padu vrlo smo bliski. Učeni blistavim primjerom mojim i sami bivate skliski. Ne libite se, gazite jače, koliko srce vam voli. U ime čiste duše što plače  ja pozdravljam sve ljudske boli.Zdravo, gradski čistači jave! Ne lopatom, sam ću se dići. Bez traga ću smrtnog otići”. Ali to je za sneg kad pada. Kad ledi bez snega sve je drugačije. Karver bi rekao:”Prozori su bili ledeni.Hrskanje guma i koraka. Čini se da dani prolaze samo da bi se vratili”.A  Emili Dikinson bi rekla da su i naši životi tako hladni jer “sve što kuca je stalo. Netremice zure mrazevi oštri. Nezaustavljivo hladno, očaju da daju opravdanje”. Sanjamo li? Dobro bi bilo da sanjamo. “Bolelo bi da su žive slike”.

Zima u Prijepolju je već godinama predvidiva. Čemotinja je izvesna.

Indira Hadžagić

Twitter