Kada je tranzicija „progutala“ godine rada i kartu za sigurnu budućnost, pedestpetgodišnji Nevzad Kapur ostao je „na ledini“. U bukvalnom smislu. Jer da je, kako kaže, i ledinu imao sigurno da bi lakše podneo neizvesnost. Kada je bez posla ostala i supruga Munevera,nije bilo druge no da zasuču rukave, jer je na svet došlo i dvoje dece kojima je trebalo obezbediti uslove za život i odrastanje.
„ Iako nam se poljopivreda učinila kao najbolje rešenje nismo imali ni stopu zemlje. Zato smo rešili da zakupimo, pa šta bude. Osamdesetak ari ovde u Zalugu smo uzeli pod zakup i posadili sve što smo mislili da se može prodati. Bilo je lutanja tih prvih godina, a bogami i neznanja. Ali, kao i u svakom poslu, godine donesu iskustvo a mi smo, srećom, vrlo brzo uvideli da nema zarade od svaštarenja ia da je kvalitet najača karta opstanka“, priča nam Nevzad Kapur dok obilazimo imanje koje je ovde, u blizini jezera, uzeo pod zakup.
Osamdesetak ari koje su mu donele prvi zaradu nada se da će uskoro biti u njegovom vlasništvu.
„Sada obrađujemo blizu dva hektra na kojima dominiraju krompir i kupus.Davno sam zaključio da nema para od svaštarenja i to je „kurs“ od kojeg ne odustajemo evo već tridesetak godina.Ima tu, naravno, i plasteničke proizvodnje a to su količine koje mogu zadovoljiti recimo potrebe Zaluga. Dakle, četiri do pet tona parike, koliko se otprilike i paradajza proizvede, oko pet tona bundeve... Uz to i dvadesetak tona krompira, koliko i kupusa...“
Od pre par godina domaćinsvo je krenulo i sa proizvodnjom praziluka. Kvalitetom su, tvrde, nadmašili Čačane koji su držali primat u proizvodnji ove kulture. Objašnjava da je to zbog kvaliteta zemlje koja na ovim prostorima još nije zagađena raznoraznim preparatima i hemijom koja se sve više koristi u zaštiti kultura.
„ Ne postoji proizvod koji ne traži zaštitu, ali je najbitnije da se poštuju karence i ja bih zaista voleo da to neko proverava, što je normalno u naprednim zemljama. Dođu na tezgu, uzmu uzorak, ispitaju i ako prođeš dobijaš sertifikat koji se ističe na tezgi a zapravo je garant ispravnosti proizvoda. Ovde toga nema. Evo, ja garantujem za svoje proizvode, ali se pitam koliko drugi zaista vode računa o tome?“
Siguran otkup proizvoda je, rekli bi, san svakog proizvođača. Naš domaćin kaže da mnogo ne brine o plasmanu jer su tržište pronašli u okolnim gradovima. Više ga, kaže, brine, nemoć stanovništva kojeg sve više „izjeda“ ekonomska kriza.
„ Kupovali su ljudi po sto kila paprike a sad pazare svega desetak. Zato smo se okrenuli tržištu u Novoj Varoši, Priboju i Užicu. Ko god je jednom kupio vraća se opet, jer robu prodaje kvalitet,a nama je to uvek bio prioritet.
Dodatnu sigurnost u plasmanu predstavlja i saradnja koja je pre nekoliko godina uspostavljena sa preduzećem „Es – komerc“.
„ Jedna zaista korektna saradnja koja će, nadamo se, da potraje. Oko dvadesetak hiljada stabala kupusa je količina koju će preduzeće otkupiti ove godine, a to je između 35 i 40 tona. Insistirali su na sorti „exckalibur“ koje plasiraju na tursko tržište. Približno istu količinu očekujemo od sorti „bravo“ i „pruktor“ koje proizvodim za domaće tržište“, saznajemo iz razgovora.
Reče nam i da je među malobrojnim srećnicima pod čijim krovom žive četiri generacije, deleći zajedno teret obaveza.
„ Majka i unuka su privilegovan deo domaćinstva. Ćerka je na fakultetu, a ovde na zemlji uglavnom ja, sin Sabahudin i supruga. Uskoči i snaha kad god nađe vreme od kućnih obaveza. I znate šta? Lepo nam je. Niko nikom ne naređuje jer se zna šta su čije obaveze. Znamo šta se taj dan mora završiti a šta ostaviti za kasnije i... krećemo na posao“, otkriva nam Nevzad Kapur.
A posao traje od ranih jutarnjih sati do večeri, jer zemlja od prve brazde pa sve do berbe zahteva da joj se seljak potpuno posveti.
„U suprotnom, bolje ne raditi“, kaže naš domaćin.
Subvncije koje država daje svakako su velika podrška poljoprivrednicima. Naš sagovornik kaže da ih nije najbolje iskoristio a da je potrebnu mehanizaciju uglavnom sam nabavio.
„Fondacija Divac nam je učešćem od 50 posto obezbedila sistem za navodnjavanje. Od njih smo tražili i motokultivator i naveli marku koja može da nam završi posao, ali smo dobili drugačiju mašinu i sada je vrlo retko koristimo. Konkurisali smo i kod drugih fondova ali su nas odbili jer ne ispunjavamo uslove. Država mora dobro proceniti kome daje podršku. Odu mašine ljudima koji i znaju gde im je imanje. Kasnije to prodaju. Neka nam daju dugoročne kredite koji se mogu vratiti kroz robu. Tako druge zemlje stimulišu zemljoradnju. Dobro i državi i seljaku“, uključuje se u razgovor dvadesetšestogodišnji Sabahudin koji, priča nam, na zemlji radi od najranijeg detinjstva.
„Na pijaci sam, čini mi se, odrastao jer je prodaja, uglavnom, bila moj deo posla. Istina, veliki je ovo rad i,verujete, jedva čekamo zimu. A kad dođe ne znamo šta sa sobom pa nam zasmeta i to slobodno vreme koje imamo. Razmišljam li o odlasku? Ne. Zašto bih? I ovde se može lepo živeti a ja sebe i svoju budućnost za sada vidim na svom imanju.Većina mladih želi samostalnost, ali ni meni ni supruzi ne smeta što četiri generacije dele isti prostor. Naprotiv!“
Na naše pitanje da li bi nešto menjao i ima li nove ideje, Sabahudin odgovara:
„Napravili smo odličan izbor i našli pravu meru u uzgoju kultura. Jedino što bih voleo je par košnica i više voća na imanju i mislim da ćemo već naredne godine ući i u ovu priču“, reče nam Sabahudin.
Kada je reč o osiguranju useva , Kapuri su vrlo obazrivi:
„ Nešto smo osigurali i zaključili da nije sve onako kako se predstavlja. Evo, nijedna osiguravajuća kuća neće osigurati rani zasad kupusa, a tu sam imao najveću štetu. Naleti grad, izgubiš nekoliko hiljada evra a dobiješ 150 hiljada dinara. Pa i na to malo, moraš da čekaš“, kažu.
Poljoprivreda u Prijepolju ima perspektivu, smatraju, ali i mnogo mana za koje su krivi sami prizvođači.
„Ovde imamo problem što prepisujemo jedni od drugih. Vidiš da je jedne godine dobra zarada od maline, pa požuriš da i ti posadiš... Onda te ubije cena, pa počupaš, zaoreš brazdu, posadiš nešto drugo. Mi tako nismo radili, a bilo je i godina kad smo se jedva čupali i gledali da izvučemo samo ono što smo uložili. Mora se bolje planirati proizvodnja. Kako? Lepo, ispituješ tržište preko svojih leđa, padneš pa se podigneš, nešto naučiš sam, nešto od drugih i trudiš se da u poslu budeš najbolji. Trebaju za to godine, ali ništa ne može preko noći“, kaže Nevzad Kapur.
Kapurima je traktor više nego potreban ali, kako nam rekoše, još se nisu stekli uslovi za ovaj vid pomoći države. Dva kombija i sitna mehanizacija za sada „rade posao“. Istina, na „o ruk“, rekoše nam.
A ma koliko težak bio, rad na zemlji je porodici Kapur obezbedio pristojan život.
„I više od toga. Sinu, evo, gradim kuću, a kako bih to bez zemlje? A nje ima, samo nema ljudi koji bi da da rade. Šteta, jer od zemlje lepo može da se živi“, zaključuje naš domaćin.
J.B.
