donacija

Више од хобија:Драган Матовић: ЧЕМПРЕСИ СУ ЈЕДНА ЕМОТИВНА ПРИЧА

  30 jul 2022

Угледао их је случајно, посадио намерно и негује их са огромном љубављу и пажњом, што задивљује и очарава пролазнике и комшије.

Већину асоцирају прво на море. Или на неке „тосканске“ пејзаже. Дрворед кипариса, а онда нека камена кућа, па иза виноград. Имам ту привилегију да мој први јутарњи поглед из кревета пада управо на њих. Восоке, витке, зелене, неговане чемпресе комшије Драгана. И годинама гледам како их посвећено „пази“, редовно у исто време залива. Мало ко то чини, људи махом више немају времена, башта је све мање, аутомобили су „преузели“ просторе, све је више „практичних“ и „прагматичних“. А шта може да стане у ту једну малу, једноставну али не и обичну људску причу?

Их Драган Матовић 1 б

Драган Матовић није изненађен али се онако „детиње“ смешка док ја инсистирам да ми открије „тајну“ својих чемпреса. Он би то у неколико реченица али идемо „полако“, онако уз освежење у башти, док јењава жега врелог јулског дана.

-Па, рођен сам у Пријепољу, ту завршио основну и средњу школу, Вишу машинску у Ужицу. Но, можда за причу има нешто у томе што су моји родитељи купили ту стару кућу где је некада била та у Вакуфу чувена „Нолова кафана“. У том комшилуку су се често препричавале приче, људи су увек били блиски, па су и моји родитељи, Драгана и Миланко, кад су сазидали нову кућу, постали брзо део тих топлих и људских односа. Око куће је било мало простора али је још тада, пре скоро пола века, уобичајено било у граду да се посади мало лука, паприке, парадајза, оно да се „нађе“ за ручак. Тако се дружило, одрастало, стицале неке навике, прича Драган, сећајући се и својих одлазака код очеве фамилије у Косатицу али још више код мајчине фамилије у Кокин Брод. У та сећања стану и првокласни сир и газдински однос и уљудност, сваки ред и рад.  Али у тим сећањима долазимо и до тренутка кад је изненада Драгану умро отац. Мало потом и мајка се разболела. Била је 2006.година.

Их Драган Матовић 2

-Мајка је била на хемотерапији, враћали смо се из Београда и пролазећи кроз Степојевац, из аутобуса видимо двориште са чемпресима. Било их је сигурно преко педесет. То је таква необична слика била за наше неке прилике, да смо мајка и ја до Пријепоља коментарисали и тако и одлучим  да их засадим, уместо оног поврћа и врта. Ништа, ама баш ништа нисам знао о чемпресима. Прво посадим траву, па онда руже, а распитујући се, сазнам да их продају у Ивању и ја купим шест комада. Више није могло да стане на то парче баште до пута. Сазнао сам тада и како се сади и како одржава и колико треба заливати. Док не ојачају траже много воде и много заливања. Речено ми је да буквално не смем нигде отићи или да неког обавезно обавежем да их залива.  И ја сам то тако „дисциплиновано“ чинио да је моја мајка говорила:“Ама, Драгане, не заливај толико, отиснућеш ми кућу“!  А у ствари, она је то једнако подржавала, помагала ми је и кад сам садио и после у одржавању. Једино се није мешала у заливање јер је видела да ја то волим, да ми чини задовољство, да ми је чак и рекреација, сећа се Драган.

И од тада, па до сада, ето, пуних 16 година, Драган не пропушта „третман“ који је намењен чемпресима.

-Зими устанем и у 2-3 сата после поноћи да стресем снег да их не оптерети, да их не оштети, изломи или савије. Мислим, ако ме људи виде, питаће се, чудећи се- шта ли овај ради по овом мразу и снегу  у ово доба! Али ја баш желим да их одржим и сачувам, каже Драган.

Наговарали су га, вели, да их „скрати“ да не иду у вис, али њему се баш то и свиђа.

-Свиђа ми се што су високи, витки, што су зелени, што су права „брана“ од прашине поред пута  који је постао  веома оптерећен последњих година. Тако ја моје чемпресе редовно купам и освежавам. Уживам кад чујем људе који пролазе како кажу:“Што је лепо ово дрвеће“. Све је около некако постало монотоно. Притисла бука, бетон, па чемпреси дођу као нека оаза и за очи и за душу“, прича Драган, не скривајући свој понос али и своју приврженост том изузетном дрвећу. Прича како могу доста високо да порасту, да се сећа једног огромног у башти покојног Мирсена Мишка Ћуповића али више га нема.

-Чемпреси дају посебан „шмек“ и самој кући и да имам већу башту посадио бих још. Милина их је мени гледати, каже и онда прича мало „скреће“ на свакодневицу, на посао који ради. Драган је менаџер  за свих седам кладионица  „Mozzart“ у Пријепољу, Новој Вароши и Прибоју. Посао је, вели, одговоран, тражи стални надзор, ту су, поред пазара и рачунари, канцеларије, људи који раде. Све то треба одржавати, опслуживати, некад од 9 ујутру па до поноћи, доста се и на путу. Али упркос свему томе...

-Још се није десило  да моје чемпресе нисам залио и поклонио им свакодневну пажњу. То је не само мој хоби, то је једна врста љубави, па и неговање успомене на моју мајку која је преминула пре две године. Чемпреси су, да тако кажем, моји „кућни љубимци“. Мој однос је једнако одговоран јер они траже пажњу и посвећеност, ма како то људима изгледало. Да ли сам романтичан?! Па, мало можда и јесам. Чим се човек за нешто веже, има та наглашена емотивна црта, па верујем да је то и код мене, смеје се Драган.

И, наша прича би могла да потраје али Драган има обавезе. Крај је дана и време је да се „умију“ и „освеже“ чемпреси.

И док гледам како то чини ревносно и смирено, мислим како су чемпреси привлачни били многим уметницима. Сетим се песме „Трепери једно вече..“. И Јован Дучић их спомиње:“  Над острвом пуним чемпреса и бора, младо, крупно сунце пржи, пуно плама; И трепти над шумом и над обалама модар мирис. Мир“.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Baner oglasavanje

polimlje111

Bajramske čestitke

Marketing

 

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Vesti dana

MiniCalendar

avgust 2022
npusčps
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Kursna lista

Broj poseta sajta

11025351
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
6774
10105
37771
198932
354041
11025351

Vaš IP: 35.168.110.128
2022-08-18 12:09