Porodično zanimanje:ZAHIR I SALIH ŠANTIĆ POŠTAR JE UVEK BIO VIĐEN MUSAFIR

  20 mart 2021

Otac je bio poštar punih 38 godina, a sin preko 30 godina. Kako je bilo biti poštar kad se pešačilo od kuće do kuće po selima bez puta, a torba puna para. Zašto Salih jedino nije hteo da bude-poštar!

Da li ima neko ko ne pamti svoga poštara? Verovatno jedno od nekad najpopularnijih zanimanja jer su ljudi bili veoma vezani za sve ono što je poštar donosio. Ipak, retko se dogodi da jedan takav posao rade i otac i sin. U stvari, u Prijepolju se to dogodilo samo u slučaju Zahira i Saliha Šantića. Otac je bio poštar punih 38 godina, a sin eto radi preko 30 godina isti posao. Priča je zaista jedinstvena. Čekala sam da „otopli“ pa da krenem na strmi Klik. Beše baš sunčano, prvi petrovci prošarali avliju, ljubičice tek „promolile“, a kuća Šantića ispod same borove šumice. Divota. Zahir Šantić napunio osamdeset godina, ali je vitalan, baš dobro izgleda i kažem mu to. Smeška se, zahvaljuje mi ali je koncentrisan na priču o svom detinjstvu koje je proveo na Pilatovcu. U školi u Drenovi je završio četiri razreda. Kako? Ovako:bilo ih je devetoro dece, on i Tahir najmlađi, pa jedan dan on u školu, a drugi dan brat Tahir jer je morao neko da čuva ovce. Otac je bio na terenu, obnavljale se kuće posle rata, a on je radio od Drenove do Biskupića. Nije Zahir mislio da će otići iz sela. Ali, oženio se sa 19 godina i iz Pilatovca sišao u Bostane. Bila je 1961.godina kada se zaposlio u GP“Rad“. Kaže: ko i svi Šantići. Svi su barem malo radili u tom preduzeću. Onda dođe vojska i dve godine u Kninu, sin se rodio i njemu se više nije radilo u građevinskoj firmi. Tako ga prime za poštara 1964.godine.

Ih Postari Zahir Santic 1 2

-Bio sam seoski dostavljač do 1970.godine, od Kaćeva do Drenove. Išao sam uglavnom peške, od kuće do kuće. Škola je tu dosta pomagala jer su đaci mogli kući odneti pismo ili novine ali novac sam morao lično predavati. Imao sam trubu, pa kad bi stigao kod škole zatrubim i okupe se deca i ljudi. Bila je puna torba pisama, poziva ali i časopisa. Svaka druga kuća je primala list“Komunist“, pa „Lovačke novine“, „Zadrugara“. Sela su bila puna ljudi, škole pune dece. Dođe pismo sina iz vojske, roditelji nepismeni, pa te mole da otvoriš i pročitaš im. Ipak, ljudi su se plašili najviše telegrama. Bojali su se smrtnih slučajeva i zato su i sa zebnjom gledali na dolazak poštara pred kuću. Bilo ih je strah loših vesti, seća se Zahir. Lepo priča, detaljno, tiho.

Onda je jedno vreme proveo radeći u Pošti na hitnim dostavama u gradu. Bila su njih trojica. Sve u svemu, u Pošti koja je tada bila prijepoljska, radilo je pedesetak radnika. Bila je i telefonska centrala, kabine, ljudi su dolazili po pakete, bila blagajna, šalterski radnici. Dakako, lakše je bilo raditi po gradu, a gradila se kuća na Kliku, jedna, pa druga. Dobre plate bile ili je bilo dosta bakšiša?

-Solidna je bila plata ali ljudi su cenili poštare, važno im je da na vreme stignu dostave, posebno penzije. Ostavljali su svi ponešto, kako ko, ne mnogo ali je bilo od srca.E, nije baš bilo kao plata, ali skoro, smeje se Zahir i spominje da je bilo 400 penzionera kojima je isporučivao penziju na ruke. Pa, eto računice! Naravno, nisu izostajali ni pozivi na kaficu, rakiju, pa i meze. Posebno na selu. Recimo, kad zimi padne sneg, nosi se novac od kuće do kuće, mrak padne brzo i mora se konačiti. Spominje Zahir kuću Cvijovića u Bistrici gde je često noćevao, pa ujutru nastavljao da raznosi poštu. Velike su pare bile u onim kožnim torbama poštara. Seća se kad je bilo i najviše para. Onda kad su Drenovcima potpopili zemlju za jezero, pa oni naplatili. Nije bilo tada banaka, sve pare poštar u torbu, pa na put. Naravno da je bilo rizično. Pa, svi su znali da je torba puna para. Zato je Zahir nosio lovačku pušku. Za svaki slučaj. Ali nikad za 38 godina nije imao ni jedan incident. Još bih ja da „zavirim“ u Zahirovu torbu ali onu koja je puna uspomena. Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka počele su mnoge „novotarije“ da stižu. Uvode se masovno telefoni, pa se kroz tri reona organizuje naplata računa, pa onda naplata televizijske i radio pretplate. Povećava se obim posla. A pored Zahira Šantića radili još Najo Kozica( moj poštar koga se tako rado sećam) i Radojica Đolović.

Zahir Šantić je otišao u penziju sa 38 godina poštarskog radnog staža. Imao je 60 godina. Šta pamti kao najteže, a šta mu je bilo najlepše u službi?

-Najteže mi je bilo kad sam nosio mnogo para, po cele vreće. To je bilo i odgovorno i rizično. A najlepše je bilo kad smo išli sa kolegam na izlete. Pamtim i to neko fino ponašanje ljudi, druženje.

Ih Postari Salih Santic 2

Tu nekako naša priča utihne, dok probamo „pitu s jabukama“ koju je snaha baš kako valja zalila agdom. I tako se kroz taj neki „domaćinluk“ priča seli na mlađeg poštara Šantića. Salih koga svi znaju kao Sala, voli da priča. Priča kako je završio srednju zanatsku školu, seća se kako je babo bio dosta odsutan, dolazio umoran, a nekad ga ne bi bilo po celu noć. On i majka se sekiraju, a babo, seća se Sajo, ostao u selu na svadbi. Nije mogao da odbije poziv domaćina. Poštar je bio viđen musafir. Zato je Salih od malena znao jedno:nikad neće biti poštar! Ali, u životu to drugačije biva. Namesti se. I Salihu je bila „suđena“ građevina u GP“Rad“. Ali u Pošti zatrebao radnik 1990. godine i on se prijavi da zameni poštara na bolovanju.

-Otac je imao ugled i meni povere posao na određeno vreme. I tako to krene. Dan po dan, mesec po mesec, zameni ovog, pa onog kolegu. Bilo je tada 16 reona, od Sopotnice i Hrta do Biskupića. Teške bile godine. Inflacija je „jela“ penzije, priseća se Salih.

Tako je i on žurio da podeli tu “crkavicu” jer ako popodne doneseš, ona penzija više nema nikakvu vrednost. Urezale su se te devedesete trajno svima koji su ih preživljavali. Za penziju se moglo kupiti neko jaje, posle samo šibice. Poštar baš morao da radi mnogo tih teških godina. Ratne godine, pa vojska, rezerva, bombardovanje, a poštar na terenu.

-Nikom nije bilo lako, pa ni poštaru, kaže Sale. Ali dogodilo se baš tada ono što je najmanje očekivao. Salih je zavoleo taj posao.

-Stvarno jesam. Učio sam uz terenski rad, ali i uz oca sam naučio dosta i 2001. godine počnem da radim za stalno. Jedan sam od retkih koji je punih deset godina radio na određeno vreme, priča Sale.

U tom će i ženidba, pa sin i kćerka i to čoveka još više uozbilji, posao bude još važniji. Nasledio je očev reon. To je zaista redak slučaj u tom poslu. Kakve su bile promene u odnosu na posao njegovog oca?

-Pa, najveće su bile promene u isplatama. Sve novčane transakcije počele su da se odvijaju preko tekućih računa, tako da poštari više nisu imali tu odgovornost podele i nošenja novca, kaže Sale.  

Ih Postari Zahir i Salih Santic 3

Ipak, torbe su bile sve punije ali-papira! Kaže to otac Zahir i smeje se. Smeje se i sin Salih. Poštari su počeli da nose razne račune, izveštaje banaka, a njih je bivalo i po četrnaest. Uz to su išle i one tradicionalne poštanske usluge, odnosno dostava pošiljki, pozivi. Međutim, ono što se naziva „brza pošta“ promeniće dosta uslugu vezanu za dostavu paketa. Gabaritnije pošiljke više niko ne šalje preko Pošte. Ali nema još nečega što je baš bilo vezano za sećanja mnogih na svog poštara.

-Tako je. Sve je manje pisama, još manje razglednica, nema dopisnica. Nema ni novogodišnjih čestitki više. Navike ljudi su se baš mnogo promenile za kratko vreme. Šalju se SMS čestitke i mi više nismo tako željno očekivani kao nekada. Sad je asocijacija na poštara ili račun ili sudski poziv. A i to uglavnom ostavljamo u sanduče, nema komunikacija sa ljudima kao nekada. Samo ako je neka preporuka. Malo je poštar sad usamljen u tom svom poslu. Nema poziva u kuću, a ovo od kada je korona pogotovo. Ali živi taj duh i navike, ljudi se jave, čak i kad ništa ne nosiš. Pozdrave, pitaju…

I on radi već 30 godina poštarski posao. Hoće li nestati poštara?

-Ne verujem da će ikada nestati. Moraće uvek neko da donese neku isporuku nekome ko mora da je lično primi. U Nemačkoj je eto sve sada na elektroniku ali preporučena pošiljka mora da se uruči, primalac mora da potpiše da je primio ili da poštar ostavi obaveštenje, ubeđen je Salih. Fin je, veli, poštarski život. Eto, sada kad bi mogao ponovo da bira, ne bi tražio drugi.

Gledamo fotografije. Poštar u penziji Zahir Šantić pokazuje mi onu kad je kratko veme raznosio poštu na biciklu. To je bilo od male koristi jer dođeš do Mileševe, pa biciklo ostaviš, a onda peške do Kaćeva. Kad su 1968.dobili mopede to je već bilo nešto. Ko se ne seća poštara na čuvenim „Tomosovim“ motorima!

I dok gledamo fotografije na podnevnom suncu na vrh Klika, smejem se dok se Salih priseća kako mu babo Zahir ume reći:“Kakve su ti to tolike papirčine u torbi. A ja sam mogao od bakšiša jagnje da ispečem kod Maha“.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

FTN Polimlje 300x300

Marketing

petar pan markica

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

maj 2021
npusčps
1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

6750072
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
9238
3624
12862
139995
186060
6750072

Vaš IP: 18.204.227.34
2021-05-18 20:09