Међународни дан детета, 20.новембар. Дан када је 1989.год. усвојена Конвенција о правима детета. То је прилика да се подсетимо и поново обавежемо да ћемо наставити све да чинимо како би свако дете остварило своја права и достигло свој максималан потенцијал у развоју. Свако дете има право да расте окружено љубављу, у средини која ће подстицати његов развој, да има квалитетну исхрану, миран сан, безбедно окружење, квалитетну и доступну здравствену заштиту ...
Сваки родитељ жели да свом детету обезбеди највише, има велике снове за своје дете. На путу родитељства сусреће се са многобројним изазовима, потребан му је ослонац, поуздан партнер. Родитељи су пуни питања, недоумица, дилема, трагају за одговорима и подршком, понекад сумњају у себе и своје родитељске вештине. Често су збуњени многобројним информацијама које добијају из различитих извора.
Најомиљенији песник за децу Љубивоје Ршумовић давно је написао:
„Нема света ни планете
Где не може стићи дете
Јер све дечје стазе воде
Од игре до слободе“.
На жалост, све је мање игре, све је мање слободе у све затворенијем свету друштвених мрежа који децу претвара у отуђене личности, лишавајући их непосредних контаката кроз које се сазрева и крчи пут ка самодоказивању и самопоштовању али и налази место у реалном окружењу. Деца јесу украс света, као што пева песник али дете је дете и треба и да га волите и разумете, а не да од њега родитељи очекују немогуће, да га оптерећују својим фантазијама и амбицијама које сами нису остварили. Деца се упознају са својим правима, али да ли и са обавезама, одговорношћу јер свет се брани и „лепим васпитањем“. Шта то беше?!
Да ли су деца препуштена сама себи у лавиринтима дигиталних технологија које плаше родитеље или их чине немоћним пред дететом које жели да има узор и идола? Па, ко су, онда идоли, ко су ауторитети деци која „све имају“ и „све им је доступно“? Како и зашто се враћају дечје болести за које смо мислили да су искорењене после дуготрајних кампања у заосталом друштву какво и ове беше пре само седам деценија када нико није постављао питање да ли да вакцинише дете јер је то било друштвено неопходно пошто свако дете расте поред другог детета и одговорност је на свима. Како и зашто се све више прича о исхрани деце и неквалитету у времену када се сви правдају да свега има само нема времена, јер време једу (не)оствариве амбиције. Деца су на „чекању“ око „нечега за понети“.
Свет већ одавно неће да буде дете, али нема ни разумевања за децу. Толико патње скупило се и све више скупља око деце, толико нехуманости, толико глади, умирања, ратова, болести, бежања, бескућништва. Мислили смо да је то остало у 20.веку, иза два велика рата, а 21.век постаје поприште беспоштедне грабежи која прети да уништи целе градове, државе, народе. И децу. На будућност се више не гледа истим очима. Будућност као да не припада свима. Па, коме припада? Деца нису (само)украс света. Она су будућност света. Загледамо ли се у децу око нас, видећемо будућност. А она је њихова.
И.Хаџагић
