Само пре две године пут до Камене Горе био је у истом стању као када сам писала репортажу пре петнаестак година, а то значи да се њиме једва могло аутомобилом због рупа које су прелазиле у праве јаме, а свуда је било растиње на које нико годинама, ако не и деценијама, није обраћао пажњу. Тешки снегови изнова би излокали пут. Али, ове јесени призор проширеног и делимично асфалтираног пута заиста радује. Сви који би да прошетају, да упознају или да као излетници и туристи посете Камену Гору, која има своју дугогодишњу „промотивну“ причу која је почела са селом стогодишњака још пре четрдесетак година, а посебно после приче о бору старом неколико векова, заласцима сунца, добрим домаћинима, добар пут ће из охрабрити. И заиста, ако после извесног времена опет посетите Камену Гору, оно што ће вас запањити је грађевински бум. Иза сваког грма, између четинара вире куће, различитих стилова, које Каменој Гори дају једна потпуно нови изглед. Кажу ми да многи Пријепољци журно зидају, помињу ми имена, где је чија „викендица“...Још то наш простодушни свет тако назива. Остало из „оних“ времена
Када сам ономад била са гостима из Зрењанина и Апатина прво питање “равничара” било је – зашто се зове “камена” кад су свуда четинари и шума?! Их, ко би сад причао легенде..Ја волим ту малу кафану у сред села, старог доброг познаника конобара у пензији, па седнемо, сунце онако дарежљиво јесење на тераси, кафица разговора, шта се ради...Преко пута школа, у којој има или нема по који ђак, и оптимистично осамдесетих година прошлог века изграђене зграде амбуланте и поште. Закључане, руиниране. Градило се да се заустави миграција са села, да се сачува оно вредно, да се подстакну млади да остану, да се баве пољопривредом, да се осавремени начин живота, да се приближи граду...Зато и пут направљен, асфалтиран...Ваља прошетати јер је издашност јесењег сунца благодат неочекивана за ово доба године када би се очекивали снегови каменогорски. Запажам да се не чује шум воде који је пре коју годину долазио са чесме. Чесма је изазивала интересовање. Изгледала је прилично маркантно за тај простор и некако као да је неочекивано била ту. До чесме се и раније тешко прилазило због блата, али сада је потпуно „нестала“ у шипражју, нема до ње пута, нема начина да свратите и прочитате шта на њој пише јер знам да је писало да је изграђена 1940. године и да је то учинио “за школу” подмладак Црвеног крста. То је већ податак који открива једну нову димензију овог села која није тек “благодат природе” или “божје давање”. Наиме, само овај натпис(који би ваљало обновити јер слова нестају) говори да је село имало школу, да је ту био веома развијен друштвени живот и да, без обзира на удаљеност од града, Камена Гора није била беспуће до кога није ништа допирало. Камена Гора је, уосталом, пре рата имала телефон. Много тога може да се сматра и заслугом Каменогораца који су отворени за све промене али и заслугом два учитеља, два брата Миодраговић.
Али оно што се не мења већ деценијама је та метална ограда. На сред села. Иза ограде је објекат. Ко ће рећи туристи одакле таква ограда у сред тог природног мира, ту на сред горе...Први пут сам и била у Каменој Гори као новинар на задатку.
...”У адаптираној згради бившег Задружног дома 17. фебруара 1986. године у 6 сати зазујале су шиваће машине ООУР “Полет” Текстилног комбината “Љубиша Миодраговић”. Тако је у ово село на падинама Црног врха практично први пут закорачила индустријализација”. Пробна производња почела је са 30 шиваћих машина, а у марту је званично погон отворен у присуству политичког естаблишмента општине и региона. Погон је добио име “Каменогорка”, а планирано је да 60 омладинаца и омладинки шије радну одећу. У објекат је утрошено 12 милијарди старих динара а кориштена су средства из Фонда за подстицај бржег развоја неразвијених крајева Републике Србије и Фонда за брже запошљавање младих и стручних кадрова...“.
Колико је погон радио, шта је сашило тих неколико десетина омладинаца, нисмо истраживали али било је то Потемкиново село у сред горе! А било то пре скоро четири деценије. Стоји и закључана продавница у којој се кроз прљава прозорска окна још назире понешто од асортимана...Објекат урађен „у стилу“, остављен је да пропада...Коме припада? У разним „трансформацијама“ друштвене својине, распарчавало се, делило, ови и они радници тражили права...Било је то пре двадесетак година. Сада нико то и не спомиње. А „Каменогорка“ и цео онај простор у сред села, коме припадају? Ако наставите путем, угледаћете градилишта, зидалишта, виле, викендице, куће...Неке су заиста у стилу, неке у складу, неке по узору али Камена Гора је право градилиште. Да ли има неки план или ћемо и ми копирати „златиборску“ и „златарску“ грађевинску герилу?
Камена Гора се налази у свим бедекерима Пријепоља али и Регионалне туристичке организације, призори бора су постали саставни део туристичког маркетинга целе државе. Сеоски туризам је опредељење у стратегији развоја. Подстичу се житељи села да примају туристе, да опремају своје куће, да се “етнологизирају” по свим основама.
Али зашто је на сред ове туристички благородне горе, у сред села, рђа појела ограду закључаног погона за производњу радне одећа?
Ево прилике да се нешто учини. Да се рецимо погон поново активира и да се производе неки текстилни сувенири. Да се тка, шије, везе, плете. За тим постоји помама као носталгија са “старим добрим временима и родним крајевима”. Свако би да сад метне негде неки “етно” детаљ из окружења које га је задојило. „Нагрдише се“ невладине организације од пара које за своје етно умеће узимају из европских али и државних фондова. Људи воле неискварену креативност коју води једноставна машта дилетаната,а понекад та простодушна и искрена наива прерасте у врхунску уметност. А шта је тек са чувеним планинским домаћинским производима, лековитим биљем, шумским плодовима? Нема краја идејама.
Камена Гора. Јесен боји својом раскошном палетом. Жуте се оне брезе које целом пејзажу овог подручја дају тај „руски“ штим, ко у песмама Јесењина и Окуџаве. Добро би било доћи опет до воде што је текла млазом из чесме “подмлатка”. Било би добро да у напуштен погон уђу Каменогорке и Каменогорци и њихове комшије, па да везу, ткају, шију, плету. Да уклоне ограду и уместо ње направе велико вашариште са рукотворинама и домаћинским аутохтоним кулинарским производима које ће причати о крају вредних и виталних људи, спремних да прихвате новине.
Индира Хаџагић
