Kada se pomene reč tolerancija, misli se na prihvatanje i uvažavanje tudjih stavova, mišljenja ili ponašanja. Toleranciju valja povezati sa prihvatanjem i poštovanjem drugih ljudi. Odrasli ljudi u zavisnosti od svog porodičnog, sociološkog i kulturološkog okvira naučeni su različitom stepenu tolerancije. Budući da je tolerantnost visoko postavljena na skali društvenih vrednosti, ona ima i direktan uticaj na način i kvalitet nečijeg života. Kako se tolerantnost uglavnom odnosi na interakcije u medjuljudskim odnosima u kojima se ljudi većinom trude da budu kulturni i predusretljivi, može se pretpostaviti da u takvim razmenama svaki pojedinac mora uključiti izvestan stepen samokontrole koji će omogućiti da čak i kada mu se odredjena ponašanja ne dopadaju ili se sa njima ne slaže, istrpi i sačeka povoljniji trenutak za sebe. Kao i većina ljudskih osobina i ova se usvaja po modelu koji je detetu dostupan u periodu njegovog najranijeg uzrasta. Dete ne može postati tolerantno, ukoliko su njegovi najvažniji autoriteti, tj osobe koje primarno učestvuju u njegovom vaspitanju i odgoju, nisu sklone podnošenju frustracije onda kada se susretnu sa mišljenjima ili ponašanjima sa kojima se ne slažu. Dodatnu poteškoću može stvoriti i to kada u takvoj situaciji su ti, za dete važni autoriteti, skloni izražavanju mržnje, besa ili agresije. Treba početi od najbanalnijeg:gledanja utakmice I navijanja. Da li autoritet vodi računa kad pored deteta psuje protivničke igrače? Ili dok gleda vesti psuje one koji izražavaju drugačije stavove ili cele narode zato što su druge vere ili rase ?Neprijateljski stav prema drugima stvara distancu i osiromašuje socijalnu mrežu svakog pojedinca sa ovakvim stavom.
Većina ne razmišlja na taj način i veću pažnju poklanjaju onome što se detetu govori od onoga što sami rade i primeru koji na taj način pružaju. Sa ovakvim stavom, roditelji najčešće upadaju u zamku i manifestujući vlastite predrasude ili stereotipe, oni modeluju i prag frustaracione tolerancije vlastitog deteta. Ako su i sami neotporni na različitosti i izražavanje drugačijeg mišljenja, oni će veoma teško uspeti da toleranciju na ova razmimoilaženja izgrade kod sopstvenog deteta jer detetu je mnogo važnija ono što se radi nego ono što s epriča. Dete “imitira”, “oponaša” starije, svoje najbliže ili one sa kojima provodi najviše vremena.
Biti tolerantan je lepa i korisna vrlina koja osobi može doneti mnogo. Negujući stav poštovanja i prihvatanje sebe, ali i drugih ljudi, dolazi se do boljeg razumevanja potreba i želja obe strane, a samim tim i do veće spremnosti da se zarad tih istih potreba i želja druge osobe, ponekad i istrpi sopstveno nezadovoljstvo što može biti višestruko korisno zarad zadovoljenja i nekih vlastitih htenja i ostvarivanja ličnih ciljeva.
Ali…
Ali danas smo svesni da govor mržnje, netrpeljivost, predrasude, uzimaju maha I da se svet “svrstava”, da se “targetuju” neprijatelji, oni koji ne pripadaju našem etnosu, našem plemenu, našoj boji. To dovodi do silnih izliva besa, nasilja, tako da je teško govoriti o toleranciji, razumevanju, saradnji . Dovoljno je gledati fudbalske utakmice, raznorazne uvrede koje se sve češće i žešće upućuju “drugima” i “drugačijima”, do netrpeljivosti i nasilja prema čitavim narodima i etničkim i religijskim grupama. Svet kao da se sve više udaljava od “boljeg” sveta, a to beše upravo onaj u kome su u prednosti bili oni koji imaju razumevanja, oni spremni da pomognu, oni koji se bore protiv predrasuda, oni koji osuđuju mržnju i nasilje prema drugome i drugačijem. Da li je svet prestao da bude tolerantan I da li postaje sve sebičniji? Da li je na sceni zapravo “zatvaranje” , a ne “otvorenost” prema svetu?
Međunarodni je dan tolerancije u vremenu kada se vode strašni ratovi, kada politički lideri sa društvenih mreža i medija “sikću” i “podstiču”, a malo ima empatije čak i prema očiglednim primerima ubijanja nedužnih zbog”viših ciljeva” nekih drugih? Mislimo o tome.
Indira Hadžagić
