donacija

Светски дан старих: ИСКРАДАЊЕ ОД САМОГ СЕБЕ

  01 oktobar 2022

„Чак и сунце стари“, каже бурманска изрека.  

Друштво у коме живимно је све страрије, а Србија је у самом врху у свету по „старости“ људи који чине њено друштво. С друге стране, медији су преплављени „младошћу“ и глорификацијом изгледа који подразумева одуство бора.  Да ли је старење интимна ствар или је то озбиљан друштвени проблем са којим се развијенија друштав лакше суочавају и лакшсе га решавају, док сиромашнија немају довољно ни могућности али ни емпатије за проблеме старих?  Србија је четврта земља у свету по старости друштва. За двадесет година у Пријепољу је број становника смањен за преко 10.000, тако да данас овде живи  37.000 људи.  Од тог броја, на територији општине данас је 5.780 људи старијих од 65 година, а свега 3.900 је млађих од 14 година. Ово су подаци коју су већ „застарели“ јер у октобру следи попис становништва који ће нам пружити реалну демографску слику.

Stari 2 CANTRIC

Иако старост стоји пред свима нама, у току процеса старења, ми је не примећујемо.  Није онда чудно што се у уџбеницима физиологије за студенте медицине реч“старост“ не јавља  све до 1950.године. Зато се и дешава да већину људи час пензионисања затиче неспремне и представља велили потрес.  Сви се понашамо у духу  изреке Џонатана Свифта:“Сви би хтели дуго да живе али нико не жели да остари“. Тек у првој половини 19.века, на основу истраживања процеса старења, објављена је прва књига о старењу. Тек је друга половина прошлог века значајна за развој геронтологије  јер је тада основано и прво Међународно  удружење геронтолога. Пораст интересовања за старе и брзи развој  геронтологије везује се  за неке битне демографске и социјалне промене  које су настале после Другог светског рата у развијеним индустријским земљама.  То је пораст старих особа и пораст просечне дужине живота.

309534712 507773671163946 1561075376402581053 n

Француски историчар  Ж.Миноа  у књизи „Историја старости“ истиче да је веома тешко утврдити  када је човек стар. Античка Грчка и Рим су примери поштовања старих. У Грчкој је постојала друштвена институција коју су сачињавали само људи стерији од 60 година. Био је то Савет стараца, и он је „претресао“ сва важна државна питања пре него што стигну до  народне скупштине. И у старом Риму је постојало нешто слично под називом Сенат. У средњовековној Европи  истакнути аутори немају лепо мишљење о старом човеку. За већину аутора стар човек је напросто немоћан човек кога по прихватилиштима не разликују од  просјака. У доба ренесансе против старости се води жестока битка, користе се сва расположива средства да се продужи младост: медицина, магија, враџбине, трагања за извором младости, јер је ренесанса славила младост, живот у његовој пуноћи.  Зато је старост представљала велику срамоту, а од доба ренесансе лик старог човека види се као маска смрти. Старост је омаловажавана све до средине 20.века. Тада се уместо  појма старости, који се схватао као немоћ и истрошеност, јавља појам  „треће доба“као појам  који носи динамичност и самосталност као обележје личности у доба старости. То је био револуционаран приступ јер је до тада  старост посматрана као приватна и породична ствар, а од тада она се разуме и прихвата као  друштвена појава великих размера.

БРИГА О СТАРИМА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Велика је истина да се хуманост друштва мери  односом према деци и старима. Грубо посматрано, историја познаје три односа  према старим особама. Први и најстарији је познат као „лапот“ или ритулано убијање старих људи. Овај однос је темељен на схватању заједнице да је  старост пад и свеопшта пропаст човека и да представља огроман терет заједници, не доприноси  опстанку и напретку те заједнице, те старо лице треба уклонити. Начини „уклањања“ били су различити: стари су одвођени на планину и оствљани да умру или су и буквално убијани. Овај обичај постојао је и у неким деловима Србије и Црне Горе.  Етнолог Т.Ђорђевић  је чак описао тај чин. Убијање је обављано пред светом, тако што би фамилија претукла стару особу до смрти, а негде би укућани умесили проју, ставили је баби или деди на главу и по њој ударали секиром док старац или старица не издахну.

Други однос је азилски , када се друштво односи заштитнички према својим старим, и такав однос је углавном везан за религијски појам  милосрђа. И кроз овакав однос не мења се поглед према старости али превладава схватање да је друштво дужно  да старим обезбеди минимум бриге и заштите.  Тако су настале разне врсте домова за старе.  Трећи однос је новијег датума и везан је за пропагирање активне старости.

Према подацима до којих је дошао Ж. Миноа,  још су древна друштва Блиског истока  оснивала прихватилишта за старе по верским храмовима. Такве установе јављају се и при јеврејским заједницама у средњем веку („хекдеш“).  У исламу је у центру социјалног учења  однос према ближњима и идеја солидарности јер су сви људи браћа. Тако се и истиче брига заједнице према посебно осетљивим и рањивим групама: жене, удовице, сирочад,  стари људи. Током средњег века у хришћанском свету богати стари људи често су себи обезбеђивали мирну старост повлачењем у манастире. Сви велики манастири  широм Европе до краја 19.века имали су тако организован  смештај за старе. То је био и наговештај формирања старачких домова  као облика збрињавања старих људи. Прве такве установе спомињу се још у 13.веку. У Енглеској, рецимо од 15.века постоје „еснафски“  старачки домови ( за  први је за остареле крчмаре, а од 15.века и за остареле морепловце. У Милану је у 15.веку основано прихватилиште само за старе жене).

310147559 1186284941951705 6900721153743592308 n

У једном од капиталнијих дела на ову тему, које се и зове „Старост“ Симон де Бовоар износи тешку оптужбу због лошег односа према старима у богатим и развијеним друштвима у којима доминира интерес капитала. Она износи констатацију да је савремена цивилизација изопачила схватање старости, те су стари људи постали грађани другог реда, о којима  нико не брине.  Амерички психолоз и социолози истичу јачање предрасуда према старењу и старим људима.  Чак је створен и појам „ејџизам“, што је аналогно појмовима какви су „расизам“ или „сексизам“ а сви се односе на дискриминацију.

310082922 409211401386551 5999129962554679546 n

У сиромашним друштвима све је сложеније, јер су социјални елементи често повезани са дубоко укорењеним предрасудама.  Пошто су све бројније нације које „старе“, јасно је да се однос према старима мора суштински мењати, а инсутитуционалне промене су неопходне и то што пре. Тиме се у ствари обезбеђује боље третирање и себе самих у будућности која је увек - старење.

Тек од  краја прошлог века почиње да се говори више о болести која је карактеристична за старије људе. Реч је о деменцији или Алцхајмеровој болести. Све што смо знали о нашим најмилијим и најблискијим(то су најчешће родитељи) мења се са присуством ове болести која доводи до непрепознавања. Још је у 15.веку француски философ Монтењ све то дао наслутити рекавши:“ Као стар, бићу пола човека и више нећу бити ја. Сваког дана себи измичем и од себе самог се искрадам“. Отуда и мноштво филмова који су се изненада појавили и баве се управо овим страшним сазнањима. Међу првима је потресан филм „Ајрис“ о чувеној британској књижевници, слободоумној и самосвесној која полако губи чак и моћ говора и свако сазнање о себи и својима. Уследило је и право ремек дело „Љубав“ , француско-аустријски филм чију потресност тешко нешто може да надмаши, па је награђен свим могућим светским наградама. Сетиће се многи и филма „Бележница“ која би могао да се назове „неодустајање“ од сећања. Тешке, тужне, опомињуће приче за друштво које још не налази начин да се хуманије и са више емпатије али и системски позабави овим чињеницама и олакша онима који пате, јер пате не само стари и оболели већ и њихови најближи на које ова болест оставља трајне последице, често их лишавајући менталног мира, социјаланих контаката, па чак и егзистенције јер су принуђени у мраку четири зида да се даноноћно баве својим најближим који се „губе“ и нестају под ужасним околностима.

Из велике збирке  свега што је речено о старости  издваја се својом садржином есеј  „О старости“ који је 44.г.п.н.е. написао Цицерон када је имао 62 године. Стари људи, према Цицерону, своје слабости и недостатке без разлога приписују старости јер „ономе коме недостају унутрашњи  извори за срећу, сваки животни процес бива празан и неугодан“. Цицерон брани старост  када констатује  да су старе особе у бољем положају  и због тога  што се налазе тамо где  млађи тек треба да стигну.  Он сматра да појединац има обавезу да се брани од сенилности тако што ће установити  дневни режим настављајући активности јер је најважније да нам време, ма колико да нам је од њега преостало, не оде у неповрат, да не протекне без икаквог смисла. Управо је Цицерон рекао:“Више бих волео да будем краће стар, него да будем стар пре времена“.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Baner oglasavanje

ezgif.com gif maker 1

Marketing

 

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Vesti dana

MiniCalendar

decembar 2022
npusčps
123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

Kursna lista

Broj poseta sajta

12044855
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
391
3944
24270
4335
245093
12044855

Vaš IP: 3.238.118.80
2022-12-02 01:11