Празник рада: ПРЕ 70 ГОДИНА ДОБИЛИ СМО ФАБРИКУ

  01 maj 2021

Пре Другог светског рата Пријепоље није имало индустријских радника јер је било без индустрије. Све се променило када је „Корушка“ из Земуна пресељена на Коловрат. Тада је почела велика прича о фабрици.

Историја те текстлне фабрике почиње у ствари 1919.године када је Макс Шалго, Јевреј мађарског порекла, под својим именом основао фабрику у Осијеку,а десет година пресељава је у Земун, једна од центара текстилне индустрије ондашње Југославије. Ослобођењем Београда у Другом светском рату исписују се нове странице у историји ове фабрике. Од претходних власника нико се неће јавити да фабрику оспособи за рад јер су акционари, углавном Јевреји или су успели да побегну пред Немцима или су страдали као што се то догодило и власнику. Крајем 1944.фабрика је оспособљена за рад и до краја рата производи санитетски материјал за Сремски фронт. Ова „партизанска фабрика“ имала је ткачницу, конфекцију и столарију и била је јединствена у Србији те је одиграла значајну улогу у обнови готово уништене привреде али и опремању ЈНА, па је предузеће прешло у државну својину, а републички значај добија 1946.године. За Празник рада, годину дана касније добија и ново име-Индустрија за ткање и импрегнацију текстилних тканина „Корушка“. Две године потом предузеће је освојило назив најбољег колектива текстилне индустрије у НР Србији.

175966671 498863187966003 5703696414936802560 n

Савет за прерађивачку индустрију НР Србије 1951.године као разлог за шресељење „Корушке“ у Пријепоље навео је стратегијски моменат. Вероватно су економски и политички разлози определили високо руководство да се овако важна фабрика пресели у један од најнеразвијенијих крајева ондашње земље. Искусни текстилни радник, оквалификован пре рата, помоћник за технмичка питања као шкловани привредни кадар биће упућен у Пријепоље да припреми објеказт за пресељење. Биће то легендарни Никола Косовац.

179542234 491896371948129 8455864732596133886 n

Из Беогарда се за изградњу и адаптацију неопходних објеката возе цигла и малтер. Радници првог пријепољског предузећа, ГП“Рад“ граде фабрику. Монтери стижу из разних крајева, из панчевачке „кудељаре“ упутили су неке старе разбоије, а са „Корушком“ стижу чувени „тилови“ и „макери“. Требало је да стигне и 75 њених радника али дошђло је само 47, а фабрици је требало барем ститину за почетак прооизводњсе., па је кренула агитација по оријепољским селима да се младићи и девојке шаљу на курс у Земун. Та група с евратиула после шест месециу и то су били први радници обучени за индустријски посао у овој средини.Тако је Пријепоље добило своју прву фабрику како и долику за велики Међународни празник рада 1951.године. Никола Косовац био је директор, а први ткачи и шивачи били су:Милица Сокић, Јохан Надлер, Будо Давидовић, Тереза Јовић, Влада Милин, Јосип Шпирк, Миливоје Ружић.

180398854 168142365199984 6804808899535190814 n

„Корушка“ је производила церадне тканине, тканине за војне потребе, шаторска крила. Радничкии савет ће дати ново име фабрици. Зваће Текстилна индустрија „Љубиша Миодраговић“. У првој години је радило 216 радника. Годину дана касније Фабрици, како су је сви до њеног нестална звали, биће уступљен задруижни дом на Коловрату за мензу. Гради се пекара и берберница за раднике. Возни парј је импресиван. Сви камиони су ратни трофеји, углавном „џемсови“ а касније ће стићи и чувени „шевролет“ и „форд“. Остала је и прича о узгајању голубова на тавану ткачнице од којих је куварица Катица, Русинка која је некада кувала у амбасадама, припремала „голубије“ специјалитете за пословбне партнере који су стизали у Фабрику. Албин Крижник, словеначки мајстор из Цеља, обучавао је како се добија технолошка пара. Била је 1956.година када је фабрика постала милијардер по укупној реализацији. Година је окончана са 701.400 метара квадратних сирове тканине,односно производња је утростручена за пет година рада, а број радника увећан за стотину. Годину дана касније скпломљен је први иозвозн и посао са Кином вредан преко 260.000 долара. Те године Фабрика је сврстана међу најбоље у текстилној индустрији Југославије. То су године када се шире објекти за дорађивање тканина и конфекцију, увозе се нове машине вредне скоро 100.000 долара, расте број радника, а прав амала технолошка револуција је направљена је куповином машине за импрегнацију тканина какву није кимала ни једна сродна фабрика у земљи.

БУДУЋНОСТ

На десетогодишњицу рада, 1961. Фабрика је отворила погон у Бродареву 1961.године. Број запослених радника је премашио 800,а произведено је 2 милиона и 383 хиљаде метара квадратних тканине. Велики директор Косовац успео је да реализује јошп један од својих“снова“. Била је то предионица. Годину дана каснсије управо ће фабрика имати први телевизор у овој општини и њени радници ће први видети то“чудо“ технике. Биће смештен у чувеној радничкој мензи где ће се одржавати још чувеније игранке. Све те године упућују да фабрика иде право у-будућност! Са предионицом, Фабрика постаје оно што је најважније у текстилној хијерархији-постаје комбинат те се од тада, а година је 1965. и звала Текстилни комбинат „Љубиша Миодраговић“. Тада почиње и велика привредна реформа у земљи, а са њом се формирају нови политички и привредни „лобији“ Уз „несебичну сарадњу“ и једних и других, из Комбината и Пријепоља је „испраћен“ директор Никола Косовац и то без и једне речи. Следе године борбе за квалитет и смањење неоправданих изостанака радника који никако нису могли да се одлуче да ли су радници или су сељаци, па би кад је време каквом „опошљавању“ на селу, узимали „боловања“. А број радника већ је премашио 1400. Двадесет година од почетка рада Фабрика је производила 20 пута више тканина. Произведено је 60 милиона квадратних метара тканине што је било довољно да се сашије одело за сваког Југославена, а било нас је скоро 20 милиона. Проширују се погони. Ради се у три смене. Извози се у СССР, Канаду, Немачку...Бележи се рекордна производња предива. Од 1975.Текстилни комбинат ће имати и ООУР и има највећи приход од 15 организација текстилне гране у Ужичком региону. Била је 1977.година када је освојена чувека „кота пет“, односно произведено је 5 милиона квадратних метара тканине. Улаже се у опрему, дограђују се објекти. Почетком осамдесетих уводи се и четврта смена. Али од тада се у држави спроводи Стабилазациони привредни проиграм. Динар девалвира, расту цене сировина али Комбинат има купце у преко 20 земаља и има преко 2000 запослених. Сетиће се многи Пријепољци какво је било славље када је наша Фабрика усвојила „џинс“ програм. Била је 1984.година. Гради се ткачница само за „деним“ тканину. Почиње производња „чешљаног памука“ и ТК“Љубиша Миодраговић“ добија највеће признање у земљи Орден рада са златним венцем. Прави преседан у целом крају и отвара погон на селу. Изабрана је Камена Гора. Три године касније комбинат има пееко 3000 радника. Гради с епрактично нова фабрика само за „џинс“ програм. Али баш те 1987. Фабрика која није знала за губитке послује први пут са губитком. Узроци се траже „ван колектива“ али се већ следеће године склапа са Ираком највећи извозни посао до тада вредан 4 милиона долара али ће тај посао запасти у ћорсокак из кога се никада неће извући. Повећавају се залихе. Уследиће јануарски митинг 1989. који ће предводити радници ТК, уз захтеве да се „општинск администрација коректмније односи према раднициома општине“. У том ће деведесете. Потражња и дуговањ арасту. Новац постаје „мисаона именица“ за целу привреду. Ипак је на Дан комбината 8.маја, пуштена у рад нова предионица, реконструише се дорада, укидају се ООУР, Комбинат постаје „друштвено предузеће“, нема више „самоуправљања“ и „ валсништа радника над фанбрикама“. А онда следи инфлација од 2000 процената, поремећеност свегха, па и привреде, ради се са 50 одсто капацитета, раници се шаљу у пензију али нема отпуштања. Синдикати су важни само за обезбеђивање повољних „полутки меса“ за замрзиваче. Скупим банкарским кредитима с еодржава некаква проиозводња и по цену губиотака. Тржишту с еипак још нуди конфекција „Прико“. Плете се деле искључиво у намирницама. Потпуни екјономски, финанијски и друштвени хаос, колапс и распад свега у шта се веровало деценијама. Две трећине запослених је на редовним и принудним одморима. Ради с етек да се не затворе капије. ИПак, 1994.пуштен је у рад нови погон за дорађивањ еготових производа за популарни „Прико“. За то време шверц џинса из новопазарских погона достиже свој максимум и у њега с еоблачи цела Србија. Рат, санкције, проблеми са сировинама наплатом, кредитима, пласманом производа. И кад се све то смири, средином деведесетих, не примају с еплате и по три месеца, рачуни су блокирани. Штрајкују радници. Родуктивност на крају деведесетих је једва 20 одсто у односу на крај осамдесетих. Онда ће доћи 1999.година и НАТО бомбардовање. Текстилни комбинат ће бити носилац Конзорцијума донатора који су у рекордном року обновили мост на Лиму који је НАТО срушио бомбама. Нови миленијум је дочекан са великим плановима: погон у Ивању и на Јабуци. Али...

Почетак 21.века, урушио је све снове о развоју и напретку многих општина, неразвијених и забитих, гашењем управо индустријских постројења, бројних фабрика и комбината у којима је радило по неколико хиљада радника. Уследили су социјални програми за све који желе да напусте предузеће, а да им се исплати 10 просечних зарада, што је тада било око 4000 евра. И почела је „масовна распродаја бола“ . 1.октобра 2009.године капије Текстилног комбината „Љубиша Миодраговић“ прве санџачке фабрике уопште, затворене су после скоро 60 година рада. Први пут је угашена котларница за производњу технолошке паре. Све је то постало власништво Акцијског фонда Републике Србије. Јавни позив за продају заказан је за 29.јануар 2010.године. Вредност је била 373.536.000 динара, а депозит чак половина суме за оне који су намеравали да учествују у куповини. Наредна аукција подразумевала је умањење те цене за чак 50 одсто. Био је то већ уходан систем продаје имовине великих корпорација и индустријских комплекса. Како је то тадашњи закон предвиђао, нова почетна цена, на трећој аукцијској продаји требало је да буде чак 80 одсто нижа од прве уврђене, односно за Текстилни комбинат и све оно што је поседовао требало је платити само 20 одсто од процењене вредности. Цео Тектилни комбинат је понуђен за 77 милиона динара. Нико се није јавио. О даљој судбини некадашњег гиганта требало је да одлучују Министарство за економију, Агенција за приватизацју и Аукцијски фонд. Нагађало се да би држава могла да помогне у реструктурирању. Или да све оде у стечај.

Решење да се стечајни поступак спроведе банкротством донето је 3.септембра 2010.године.

Распродаја је трајала целу деценију.

Индира Хаџагић

  

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

FTN Polimlje 300x300

Marketing

petar pan markica

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

maj 2021
npusčps
1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

6749791
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
8957
3624
12581
139714
186060
6749791

Vaš IP: 18.204.227.34
2021-05-18 19:56