Priče o nestajanju: „LIVCI“ SU (BILI) NAJBOLJI DRUGARI

  13 april 2021

Polako nestaje izgled industrijske zone na Kolovratu u kojoj je pre 30 godina radilo desetak hiljada industrijskih radnika. Ovih dana ruši se zgrada „Livnice“ u kojoj se, kažu, nikada nije gasila peć i koja je bila karakteristična za jedan period u kome se nadalo da će baš „livci“ da promene „lošu privrednu strukturu u kojoj dominira laka industrija“.

I, zaista, su te razvojne nade prijepoljske opštine i njenog (od)uvek poletnog rukovodstva, godinama bile temeljene na „Livnici“ koja se oslanjala na giganta kao što je bio FAP. Bila je to osnova za razvoj mašinske industrije koja će, govorilo se, otrgnuti ovu opštinu iz društva najnerazvijenijih. Posle izuzetnih poslovnih uspeha, stručnog,mladog, inženjerskog tima koji je ponudio nove programe, najtraženije na evropskom tržištu i danas, došle su devedesete, kada je i „Livnica“ doživela neverovatno tragičnu sudbinu, baš kao i mnoga preduzeća koja su bila zaštitni znak države. Pokušaji da se nađe „strateški“ partner propadali su iz godine u godinu, a desetine radnika su bili prinuđeni da prihvate „socijalu“ koju im je ponudila država i po onom „bolje išta nego ništa“ napuštali su „Livnicu“ sve dok nije otišao i poslednji radnik, a ona stavljena na „dražbu“ i prodata „đuture“ pre dve i po godine, da više ne bude nikada to što je bila dugo. Naravno, privatni preduzetnik ima svoje planove, a ceo kompleks dobija jedan sasvim drugačiji izgled. „Livnica“ ostaje samo na starim fotografijama i sećanjima sve malobrojnijih i radnika i Prijepoljaca.

Ih Livnica se rusi

I, tako, prolazeći pre neki dan i videvši kako polako „nestaje“ ta prepoznatljiva hala, poželeh da ispričam jednu malu istoriju „najperspektivnijeg“ preduzeća u ovom kraju. Nekad.

Dakle, ovako je to bilo...

IH Livnica Prijepolje 678x382

OD KUKURUZIŠTA DO „NADGRADNJE“

Tipičan prizor za taj deo Kolovrata bilo je kukuruzište. Malo dalje, oko reke Seljašnice dobro raste kupus. Baš nekako tu bila je mala automehaničarska radnja Sutka Džandžanovića. Ko je te 1960.godine došao na ideju da baš tu sagradi pogon za buduću livnicu, teško je reći. Narod malo u čudu gledao, i dok se kopalo i prekopavalo, nađoše se tu dve napuštene ili zaboravljene kupolne peći za livenje metala koje su ostavili ili zaboravili nekadašnji vlasnici. I tako poče priča o prijepoljskoj Livnnici.

Kako se razmišljalo 1960.godine? Priboj proizvodi kamione. Kroz Prijepolje se prolazi, a od Čačka do mora nema remontne radionice. I tako je prvo nastao „Remont“. Radilo je 12 ljudi, od toga je bilo 10 mehaničara. U isto vreme, u gradu je bilo pet, a možda i šest privatnih automobila. Na prste se moglo prebrojati koliko ih dnevno prođe kroz Prijepolje. Niko baš nije video perspektivu u „popravkama“ vozila. I tako se počelo razgovarati o saradnji sa FAP-om. I zažive „Livnica“. Ko su bili livci-pioniri? Fehim Mandal i Pavle Puletić „češki“ majstor, a da pomogne u obuci stigao i Jovo Vasiljević, predratni privatni livac.

Na desetogodišnjicu rada Livnice, Fehim Mandal se sećao:“Pošto sam imao kvalifikaciju livca, poveriše mi montažu peći koje su stigle iz FAP-a. Počesmo da montiramo u sred njive. Ni tarabe okolo, ni kakvog krova. Ljudi prolaze, čude se. Bilo je i onih koji su mislili da se ne zna ni šta se radi, nego se bacaju pare. A para nismo ni imali! Zato su prvo montirane peći, pa su tek sagrađeni zidovi i podignut krov“.

Mile Dumić sećao se kako su od Sutka kupljena radionica, jedan strug i ručni alat i počelo da se radi u nekim magazama. Pa, kad se sagradila zgrada, na leđa ili na biciklo ono malo nameštaja i alata, pa u novu fabriku. Marko Brajević pričao kako je kao „stari“ akcijaš koji je radio prve pruge i Novi Beograd stigao do livnice i punih deset godina pešačio od Drenove do posla i nazad.Za prvog direktora Radenka Rajić govorilo se da je „avanturista“ čim je krenuo da gradi novu fabriku na taj način. Nije bilo čak ni kvalifikovanih radnika za taj posao. Ali, krenulo dobro, otplaćivali se krediti, kupovale mašine. Stipendije prvih kvalifikovanih radnika bile su veće nego direktorska plata. Ko onda ne bi bio livac? A govorilo se tada da su livci“najbolji drugari“. Deset godina kasnije Livnica je imala visokostručnog kadra gotovo kao sva ostala prijepoljska preduzeća zajedno. Spadala je 1970.godine u desetak najmodernijih preduzeća te vrste u Jugoslaviji.

Kad je počela proizvodnja, zaposlenih je bilo svega 36. Svoja prva tri kvalifikovana radnika preuzela je Livnica iz privatne mehaničarske radnje. Bili su to: Sutko Džandžanović, Bećo Skrobanović i Mehmedalija Brbović. Samo za godinu dana broj zaposlenih će premašiti stotinu. Iz tih priča o livcima i rastu fabrike, dolazi još jedna zanimljiva ličnost. Bio je to Jusuf Srna. On je visokokvalifikovani metalostrugar i pionir mašinske obrade proizvoda. Prisećao se majstor kako nije ni bilo alata na početku. A dobijaju od poslovnih partnera da izrade, odnosno da „odliju“ čeljust za vozilo. Kad su oni to prihvatili, našli su se i oni koji su se smejali:“Ako vi odlijete tu čeljust, mi ćemo je pojesti ko bananu“. Čeljust bi napravljena, a ovi sumnjičavci ipak ne pojedoše gvožđe ko bananu. Jusuf Srna je i dugo bio jedini metalostrugar u Livnici. Niko se nije libio da radi sve poslove. Tako je šef računovodstva Obrad Mirosavljević merio robu kad nema ko, mašine je istovarao i direktor Rajić, a inovatori su bili Jusuf Srna i inženjer Šefket Hašimbegović. Konstruisali su alat za izradu bregastih osovina za FAP-ova vozila. Srna je osposobio i naučio zanatu na desetine mladih seljaka koji su postali metalostrugari, frezači i brusači u Livnici. Kako su to bili cenjeni zanati!

1970.godina prijepoljska Livnica radi za željezare u Nikšiću i Smederevu, za Fabriku aviona iz Pančeva, proizvodi elemente za liftove...Komercijalni direktor je Edib Pašanović koji kaže da Livnica ne može da proizvede koliko može da proda. A proizvodi godišnje čak 2400 tona sivog liva i 1400 tona silumina. Sve je bilo prodato unapred za godinu dana. Problema ima, kaže tehnički direktor Vito Popadić, samo zato što nema dovoljno koksa i vagona. Firme iz Nemačke, Austrije i Švajcarske traže odlivke prijepoljske Livnice. Spremala se saradnja sa „Mercedesom“. Među svim tim „muškim“ svetom, te 1970.godine zatekla se i jedna devojka,. Bila je to Zorica Pejović, inženjer metalurgije, koja je radila u laboratoriji.

Veliki korak Livnica pravi 1975.godine kada je izrasla u modernu fabriku za proizvodnju specijalnih nadgradnji na kamionskim šasijama, livenih i mašinski obrađenih auto delova i poljoprivrednih mašina.

Krajem sedamdesetih cela grupa mladih mašinskih inženjera koji su bili i stipendisti FAP-a prelazi u Livnicu. Ovako mi je, za “Polimlje” pre koju godinu, evocirao ta sećanja jedan od njih, Edib Bajramović,koji je diplomirao sa desetkom na Mašinskom fakultetu u Beogradu, koji je tu proveo svoj radni vek:

- Nenad Krković, Slavoljub Derikonjić,Željko Ružić, Stanimir Vujičić , Mujo Obućina i ja došli smo sa ciljem da se formira razvojni tim za novi program “Livnice” a to je bila specijalna nadgradnja. Rukovodioci tima bili su Tomo Pejović, Mišo Martinović i Dragutin Pejović. Naše je bilo sve: od ideje do realizacije proizvoda koji su bili veoma skupi. Stvorena je stručna biblioteka, uveli smo jugoslovenske i međunarodne standarde, sledili su nastupi na brojnim domaćim i međunarodnim sajmovima. Posebno je bio značajan Međunarodni velesajam, prolećni i jesenji u Zagrebu, sajmovi u Beogradu, Novom Sadu ali smo prezentovali naše proizvode direktno kupcima, išli na stručno usavršavanje, na sajmove u Frankfurtu, Hanoveru, Minhenu, Parizu, Veroni.Bio je to izuzetno ozbiljan rad i to je dovelo i do godišnje proizvodnje od 150 nadgradnji. Stalno se investiralo, pogon je bio nov, nova upravna zgrada, sportski tereni, u menzi su bila najmanje 4 kuhana jela, išlo se na sindikalne izlete, učestvovali smo uspešno na radničkim sportskim igrama, imali smo svoj hotel u Čanju za godišnje odmore. Doživeli smo ekspanziju sredinom osamdesetih kad je bilo 750 zaposlenih i zadovoljnih radnika! Samo “Livnica” je imala 7 inženjera, ukupno nas je bilo tridesetak u četiri proizvodna pogona, plate su bile “mašala”! Bio sam deo “društvene elite”, delegat u Skupštini opštine u Veću udruženog rada koje je o mnogo čemu odlučivalo i usmeravalo razvoj grada i naravno da sam bio ponosan”.

Sve je to trajalo do 30.juna 1991.godine. Toga dana je raskinuta saradnja “Mercedesa” i “FAP-a! Od tada počinje tužna priča. Pa, ipak, Livnica je ostala jedna od poslednjih državnih fabrika iz metalskog kompleksa koja je još radila! Agonija je trjala dugo. Ipak su se trudili da opstanu. A mogli su jer su proiozvodili veoma traženu robu kao što su bili: auto delovi za kamione, autobuse i prikolice, prvenstveno kočioni doboši i kočioni diskovi, za vozila skoro svih svetskih marki: Mercedes-Benz, Volvo, Scania, Iveco, Man, Fiat, Raba, Renault, BMW, Ikarbus, Fap, Tam i dr.. Nije imao ko da “pogura”. Držva je bila nezainteresovana.

Tako je Livnica, najprosperitetnija fabrika u prijepoljskoj opštini otišla na “doboš” za 2 miliona evra. Da joj ne ostane ni trag.

Ovih dana, polako se ruše zidovi onog pogona u kome je prvo sagrađena peć, pa onda ti zidovi i krov.

A neko je pre pola veka za nju napisao:”Razgorena je vizonarska mašta stručnjaka i kažiprst je uprt u kukuruzište. Naša želja da ne budemo slepo crevo zemlje tu se naslikala. I tako nasta Livnica”.

Indira Hadžagić

 

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Srećni praznici

FTN Polimlje 300x300

Marketing

petar pan markica

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

maj 2021
npusčps
1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

6735348
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1145
2838
37694
125271
186060
6735348

Vaš IP: 3.236.118.225
2021-05-16 10:05