Nestajanje običaja: SMRT U DOBA KORONE

  19 decembar 2020

Ono što je bilo u ovom gradu karakteristično za dženaze i sahrane vekovima, sa pojavom virusa i epidemioloških mera koje zabranjuju okupljanja, polako nestaje. Da li će to trajno uticati na promenu običaja ili će ih samo „modifikovati“ ?

Smrt je sastavni deo života, baš kao što su i groblja deo materijalnog kulturnog nasleđa i govore značajno o navikama, običajima, socijalnim i kulturološkim dometima etničkih grupa i celih naroda. Ne bi smo se u ovom tekstu bavili sociološkim opservacijama na ovu temu, koja svakako zaslužuje posebnu pažnju u Prijepolju, tim pre što su na užem području grada uklonjena čak dva stara muslimanska groblja, a ono što čini već duže od pola veka centralno groblje na kome se sahranjuje po islamskim verskim običajima, zahteva detaljniju analizu jer je došlo do flagrantnog narušavanja tradicionalne spomeničke kulture, odnosno tradicionalnog odnosa prema nišanima koji su vekovima bili prisutni na ovom prostoru kao deo bošnjačke tradicije i prepoznatljivosti. Nemerljiva količina kiča, šunda, neukusa, do remećenja kulturnog nasleđa gomilanjem spomeničkog svaštarenja, bez ikakvog nadzora, čine veliku štetu upravo ovom nasleđu.

131901131 405736227146059 4556258421685633751 n

No, ovoga puta u našoj priči ćemo se zadržati na jednoj drugoj analizi jer nam je „nova normalnost“ izmenila viševekovne, tradicionalne navike koje su bile sastavni deo dženaza i sahrana. Ta „nova normalnost“ nametnuta je usled globalne pandemije, a svaka država je propisala ili nametnula epidemiološke mere kako bi se sprečilo širenje zaraze izazvane korona virusom počev od kraja prošle, pa tokom cele 2020.godine. Ono što je najkarakterističnije u toj „novoj normalnosti“ je smanjenje ili gotovo potpuna zabrana kontakata među ljudima, odnosno na najmanju moguću meru svedena su javna okupljanja. Osim što to menja socijalne navike svih ljudi na planeti, menja i običaje i stil života koji je karaktrističan za ljudsku civilizaciju.

Da izbegnemo velike teme, baziraćemo se sada na ovu našu, a to je promena navika, odnosno običaja i kod srpskog i kod bošnjačkog stanovništva kad je reč o sahranjivanju, odnosno dženazama.

Zbog epidemioloških mera i zabrana, najpre su izostala okupljanja u domovima porodica koje su izgubile nekog od najbližih. Nema bdenja, odnosno sedenja kraj premninulog i meita, što je bilo karakteristično za ovdašnje poimanje izražavanja saučešća i potrebe da se porodica ne ostavlja sama u bolu i da se „ostatku“ pritekne u pomoć na svaki način, pre svega da se tuga uz priču tokom celovečernjeg sedenja ublaži, da se „racionalizuje“ pristup smrti, ma kako ona bila tragična, neizbežna, slučajna ili očekivana.  

Porodice preminulih, ostavljene su same, pa se umesto izjava saučešća po kućama, ovaj čin obavljao najčešće u portama crkve. Na mnogim smrtovnicama u gradu „dodato je“ da se „izrazi saučešća primaju posredno“, dakle telefonom ili SMS porukama, a da se ne praktikuje „nazdravljanje glave“ u kući. Time se briše običaj koji vekovima prati sahranjivanje pripadnika oba naroda, odnosno obe konfesije. Da li će to značiti da će trajno izostati komšijska i sugrađanska bliskost i povezanost makar na poslednjem ispraćaju prijatelja, komšije, rođaka? To je teško predvideti ali društvene mreže su i onako promenile moge navike, pa se i radost i žalost saopštavaju putem „poruka“ ili preko društvenih mreža. „Viđen si“, a iz kuće „mako“ nisi. Ne moraš „obarati glavu“, nositi maramicu, ne moraš stiskati ruku brojnim članovima familije, od kojih većinu ni ne znaš, ne moraš piti kafu, uzeti kašičicu halve ili popiti rakijicu „za dušu“. Izostaju i drugi uobičajeni načini ili običaji vezani za ispraćaj pokojnika, odnosno meita.

Nema velikih sahrana, sve se dešava u krugu najbližih, nema cveća, venaca, izostaje ona tiha povorka koja je bila karakteristična za Prijepolje, kada bi ceo grad stao dok glavnom ulicom prolazi do gradskog groblja, tu na Čairu, i tako uz dužan pijetet se oprašta od pokojnika.

Ih Smrt u doba korone 1

Nema ni velikih dženaza. Klanjanje dženaze je svedeno na minimum, okupljanja kod džamije u Vakufu gde je gasulhana je takođe svedeno na minimum, a umesto nošenja tabuta s ruke na ruku, običaja koji je u Prijepolju istrajavao, jer je to bio veliki „sevap“, pojavila su se vozila. Da li to znači da će nestati nošenje meita, kao sastavnog dela običaja sahranjivanja u islamskom svetu, odnosno kao deo obreda ispraćaja meita kod Bošnjaka na ovim prostorima?

Dakako, kao što se običaji uspostavljaju, oni se u skladu sa vremenom i modifikuju, menjaju, pa i nestaju. Zato se zapisuju, prenose i proučavaju kako bi se otrgli od zaborava jer su sastavni deo nacionanog identiteta.

Vreme u kome živimo ne pogoduje običajima, niti njihovom negovanju, čak bi se moglo reći da je potpuno suprotno. Na mnoge običaje koji su se prenosili i negovali decenijama, ne retko i vekovima, sve je uočljiviji uticaj jeftinih televizijskih serija sa raznih meridijana i iz raznih kultura. Ovi sadržaji namenjeni najširem i onako najmanje obrazovanom sloju društva, doprinose ubrzanim promenama i nametanju nekih sasvim drugačijih pristupa kako obredima venčanja, tako i drugim običajima koji su pratili i radosne ali i žalosne trenutke, a po kojima su određene grupe, etničke ili verske bile posebne. Upravo se ta „posebnost“ uništava i čini se da su svi „isti“ ali po „recepturi“ koja je nametnuta kao „uniformna“ . Na to se, sa tehnološkim napretkom i dostupnošću savremenih informacija teško može uticati.

Pa, ipak, postoje neki gradski običaji koje bi bilo šteta uništiti, ne negovati, izgubiti jer su deo društvenosti i urbanog načina života. Takvi običaji su, nedvosmisleno, oni koji su vezani i za sahranjivanje i kod Srba i kod Bošnjaka. Empatija se, između ostalog, kao deo ljudskosti, izražava i kroz način na koji se odnosimo prema „gubitku“ sugrađana, prema žalosti, saučestvovanju u nečijem bolu i načinu na koji se opraštamo i sećamo. Izjave saučešća i ispraćaj na mezarluke, odnosno biti u povorci koja ispraća pokojnika do groblja, su deo običaja koji su oduvek uspostavljali neophodnu vezu između žitelja bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, što je bila sama suština komšijskih odnosa u Prijepolju kao tipičnoj multietničkoj sredini.

Živeti u doba velikih promena svakako je teško, posebno za one koji nisu lako prilagodljivi, koji neguju navike, za one koji nešto više promišljaju nego većina koja lako usvaja „novotarije“. Lako je pesnički reći“ za nove lovce nova i lovišta“ ali je malo teže prihvatiti da se rađa potpuno nova „vaseljena“ pod neviđenom globalnom presijom koja je moguća zahvaljujujući glabalnom protoku informacija koje se plasiraju danonoćno putem društvenih mreža i koje čine da za „tili čas“ zaboravimo sve što smo do juče poštovali ili voleli. Pa, čak i same sebe.

Strah je za sada nadmašio sve ostalo što bi moglo da bude predmet analize godine koju je „pojela korona“, zaraza izazvana virusom o kome „struka malo zna“ ali se uprkos „ne znanju“ propisuju do sada neviđene mere koje potpuno menjaju društvenost i dovode u pitanje samu definiciju čoveka kao socijalnog bića.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Srećni praznici

FTN Polimlje 300x300

Marketing

petar pan markica

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

maj 2021
npusčps
1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

6708620
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
5854
5112
10966
98543
186060
6708620

Vaš IP: 3.226.72.118
2021-05-11 08:13