Прича о младости и нади може да се исприча и у Пријепољу. Млади брачни пар Вараклић је одлучио да не иде путем којим је већина кренула. Док други иду из Пријепоља, њих двоје се вратило у Пријепоље. Готово вршњаци, похађали су исту основну школу, потом је Александар уписао Електротехничку, а Драгана Пријепољску гимназију. Александар је завршио специјалистичке струковне студије у Чачку. Драгана је у Београду завршила Факултет за туристички и хотелијерски менаџмент, одабрала за мастер маркетинг и трговину. Драгана није имала дилему остати у Београду или вратити се у Пријепоље. Није себе видела у великом граду. Александар јесте. Зато је у Београду живео десетак година. А онда...
-Познавали смо се од детињства. Били смо комшије у Седобру. Од момента кад смо решили да се венчамо, за место заједничког живота одабрали смо Пријепоље. Зато што Пријепоље јесте лепо, а и људи су још увек с друшом, причају Драгана и Александар. Млади људи. Тек прешли тридесете.
Кад сте се венчали, који су били за вас изазови, које дилеме? У Пријепољу се тешко долази до посла, тешко започиње нови посао. Како сте себе видели у најбољем сценарију са својим дипломама, где сте желели да радите, а шта значи кад реалност разбије младалачки ентузијазам?
-Венчали смо се 2013. године, преовладала је љубав, а не посао и имовина, нисмо се оптерећивали око тога. Међутим, како је одмицала 2013. година постали смо свесни да морамо да радимо јер нам је дете на путу. Нисмо могли наћи посао у струци, па се Александар сналазио на краткорочним пословима. Замишљали смо када се узмемо и вратимо у родни град, добићемо посао у струци и као млади брачни пар жељан доказивања допринећемо развоју и напретку нашег града. Међутим, није ишло баш како смо замишљали, смешкају се.
Иако није све ишло као у младалачким сновима, младалачки ентузијазам им није недостајао, а ни одлука да се не чека, него нешто предузме. И они су предузели. Шта?
- Окренули смо се сопственом бизнису који и данас добро функционише и из године у годину га унапређујемо. Наиме, 2014.године смо пронашли конкурс за бесповратна средства од Регионалне развојне агенције Златибор из Ужица за започињање сопственог бизниса. Аплицирали смо и 2015. године добили смо средства за куповину сушаре за воће, поврће и лековито биље.
Дакле, донели су одлуку да се врате на село, да почну живот какав мало који млади брачни пар данас почиње. Храбро, одговорно, реално процењена ситуација?
-Па, морали смо бити одговорни и реални. Добили смо најпре ћерку Софију (7), а годину дана касније и сина Вукашина (6). Почели смо да живимо код Александрових родитеља али и моја породица живи у близини, па су нам и они велика подршка, каже Драгана. Александар се слаже.
Неизоставно ће представити Седобро.
- Село Седобро је свега пет километара удаљено од града. Има асфалтни пут и комплетну инфраструктуру као приградско насеље. Иначе, Седобру је Свети Сава дао име јер је ту све добро. Има младих још увек и надамо се да ће тако и остати. Верујем и да деца нигде не би била испуњена љубављу и пажњом као када су окружена својим најближима. Велики градови пружају велике могућности али оно најважније изостаје, а то је посвећеност породици, што је по нашем мишљењу ненадокнадиво и непроцењиво, кажу Вараклићи.
Седобро и јесте једно од најсликовитијих и најпитомијих пријепољских села. Важило је одувек као“напредно“, а то у народу значи да су људи вредни, предузмимљиви, да воле иновације, да умеју да се побрину за своје место и да многима зато није била „нужда“ да по сваку целу „сиђу у град“. Вараклићи су наставили традицију на најбољи начин. Примељујући могућности које се нуде.
-Сушара је кренула са радом 2016. Године. Имали смо двоје мале деце али смо проводили по цели дан и ноћ око шљива. Није то лак посао. Није једноставно ни само сушење. Пут до сушења је дугачак, припрема траје целе године, од спремања стабала воћа за род(окопавање, ђубрење, орезивање, заштита од инсеката, кошење око воћа...) до сакупљања плодова и на крају сортирање за сушење. Ипак, годину дана касније, сматрали смо да смо довољно савладали почетничке тешкоће, да није довољно да само услужно сушимо шљиве. Решили смо да направимо готови производ, да буде нешто наше, оригинално, нешто добро. И појавила се сушена шљива пуњена орахом и преливена медом. Пробали смо. И деца. И пријатељи. И комшилук. Сви су рекли: „Ммммм, што је добро“. Спаковали смо то „мммм, што је добро“ у мале теглице. Са тим производом и са сушеним шљивама, наступили смо први пут на Сајму етно хране и пића у Београду. Одмах смо били запажени. Освојили смо прво место у категорији сушеног воћа за робну марку из Србије.
И тако је све оно што је добро спаковано у теглице али то је само значило да се може и даље, да се може истраживати, експериментисати, упознавати тржиште. Савремене технологије пружају много ако се умеју употребити. Пут као да је јасан?
-Наши планови су базирани на сталном унапређењу пословања. Знамо да је важан маркетинг, све важнија је интернет продаја али је такође битно увођење стандарда и добијање сертификата. Зато покушавамо да проширимо асортиман готових производа. Куда иде наша машта? Па, ето, лансирали смо чоколадиране сушене шљиве пуњене лешником. То је комадно паковања, јер смо ове године набавили и машине за искоштавање и пакерицу за комадно паковање. У плану нам је да отворимо нова радна места и кроз запошљавање дамо један леп пример младима који се тек одлучују на покретања сопственог бизниса. То заиста јесте храбра одлука али резултати не изостају ако сте вољни да радите и ако је то ваш избор. Свакодневно пратимо актуелне пројекте и конкурсе, преко којих се може добити олакшица у набавци опреме и квалитетним обукама. Планирамо и да отпочнемо и са сеоским туризмом. Желимо да адаптирамо стару кућу јер мислимо да је баш идеална за ту намену.
Ипак, када већина младих одлази не само у велике градове већ и у друге државе, да ли се јави дилема, да ли је то тај прави одабир?
-Ми смо млади брачни пар који се вратио из Београда и окушао заједнички живот на селу и нисмо се ни једног тренутка покајали што смо донели такву одлуку. Постоји много одрицања у животу на селу, много обавеза и посла, јер 6 ha земље није лако ни обићи, а још кад је 90% обрадиве површине... Ми имамо преко 1000 стабала старих и младих засада шљива, преко 100 стабала јабуке и крушке... Треба све то обрађивати. Али зато у помоћ притекну родитељи и деца, па кад смо сви тако заједно, на окупу, ништа није страшно ни тешко. Када имате децу и свесни сте шта је све неопходно им обезбедити за безбрижан живот, онда имате снаге за све. Током трајања вируса корона многи су се сетили села и они који су имали могућност побегли су. Сада су многи променили мишљење о селима и надам се да ће се мало више посветити одржавању и обрађивању својих и имања својих родитеља, односно својих дедовина.
Има ли још младих људи у Пријепољу који траже своје место кроз пољопривреду, који имају идеја?
-У контакту смо са младим људи који се баве пољопривредом, али нема их пуно. Ми их радо упућујемо на сајтове министарстава где се расписују конкурси, невладиних организација, где могу пронаћи одређен вид помоћи у свом пословању.
Шта вама недостаје?
-Свака врста унапређења посла је могућа у нашем случају са новим машинама које би нам олакшале производњу, машине тресачице, машине за сечење (које би нам олакшале прављење чипса од јабука), као и разне врсте машина за нове производе.
Шта је најлепше у животу који сте одабрали?
-Најлепше у нашем животу су наша деца, наша љубав, окупљена породица, рад на сопственом имању, исхрана на традиционални начин са здравим и непрсканим воћем и поврћем које потиче са нашег имања.
То су Драгана и Александар. Тек су прешли тридесете године. И све им је добро. Из добра да им само иде у добро.
Индира Хаџагић
