Razbolio sam se tog dana. Držala me je groznica i temperatura dobranih nedjelju dana u kontinuitetu, a opštinsko takmičenje je bilo planirano za vikend.

„Dečko, obloge, pojačaj čajeve i vidimo se na opštinskom“. Naizgled obična rečenica mi je uzličila na sve ostalo osim na naređenje. Kao kada učiš da skijaš, ako ne ustaneš poslije prvog pada – nikada nećeš naučiti. A da li sam naučio?

Шта је људско у патњи? Шта је људска судбина? Који бол човек може поднети? То су питања које ваља поставити после приче о Рахими, старици која живи сама у изби покривеној лимом, без струје. И ниша јој не треба.

Kolege su je izabrale za glumicu veka. Provela je 60 godina na pozornici. Svedok vremena. Pozorišnog svakako. Igrala je u svim pozorištima Jugoslavije, čak i u provincijskim. Dobila je sve nagrade. Jednostavno kaže:“Treba umeti lepo stariti“. Razgovaramo.

Zašto se knjiga o vremenu kome svedočite zove „Šaka soli“?

-So je neophodna čoveku kao što mu je neophodna pamet da bi na dve noge došao do kraja života. So je sinonim za mudrost. Kod nas se i kaže:“Imaš li soli u glavi“, pa se i treba uvek pitati-imaš li pameti! Budućnost mi je mala ali mi je prošlost dugačka. Provela sam život idući iz uloge u ulogu, iz straha u strah. Za glumicu je važan gest, glas, pauza. A iza svega stoji čovečuljak koji nosi svoju sudbinu i nema zlatne zavese.

Koliko ste sebi dozvolili da budete iskreni u knjizi?

-Iskrena sam onoliko koliko je ukusno biti iskren, pa je knjiga mera moga ukusa. Upijala sam život. Niko mi ga nije prevodio. Volela sam da recitujem, nisam volela račun. Igrala sam u školskoj predstavi „Laža i paralaža“ i slučaj je hteo da je izvedemo u Kolarcu i da je gleda veliki glumac Viktor Starčić. Prišao mi je i pitao:“Mala, hoćeš li da budeš glumica“?! Iz celog mog bića sve se sručilo u jednu reč:“Hoću“! Tad sam uhvatila pravu nit svog života.

Moj brat Bora Todorović nikako nije voleo da me vidi sa glumcima, bila sam zgodan devojčurak i on je govorio da treba da se udam samo za kralja Petra. Kada sam se 40 godina kasnije udala za Cvijetina Mijatovića, člana predsedništva Jugoslavije, rekla sam mu:“Boro, nisam, se udala za kralja ali sam u ovim uslovima postigla maksimum“.

Za mene je presudan bio dolazak Bojana Stupice u Beograd. On je sa sobom doveo velike glumce: Mariju Crnobori iz Zagreba, Stevu Žigona iz Slovenije, Savu Severovu, Branka Plešu. Moram priznati da sam sve učinila da ga zainteresujem, skupljala sam garderobu od drugarica da bih izgledala što bolje, ali on je bio uvek okružen zatvorenom grupom koja nije puštala novajlije. Tako je za naše poznantsvo bilo presudno jedno pile. Naime, Bojan je sa društvom sedeo u kafani i čekali su večeru. Ja sam sa svojim društvom takođe bila u istoj kafani i dogodilo se da je konobar pogrešio i pečeno pile, umesto za njihov, doneo je za naš sto. Mi smo bili siromašni, jeli smo geršlu, nismo se dvoumili. Tada čujem glas:“Ti baš navalila na moj batak“. Podignem pogled i ugledam plave oči moga Bojana.

Bojan je bio čudesno biće. Sjajan reditelj, sjajan kuhar, sjajan muž, sjajan intelektualac. Sve je radio maksimalno. Bio je vatra, plamen. Nikad ništa konvencionalno. Kad je nestao, osećala sam se kao knjiga kojoj je neko otkinuo sredinu, sve listove i ostale su samo korice.

Vidite, draga moja, svako mora da voli svoj život. Ja sam srela sve značajne ljude svog vremena. Krleža je bio praskav, vrcav, u gestovima. Imao je kolosalno pamćenje, divno je pričao. Andrić je bio sušta suprotnost: širio je mir, govorio je sporo, nikada velike misli nije izgovarao, bio je usamljen čovek. Meša Selimović je bio blag, topao, obožavao je svoju ženu i bio je potpuno pod njenim uticajem.

Moja karijera?! Eto, sećam se kad smo u Parizu igrali „Dunda Maroja“. Bila sam nepoznata glumica, igrala sam Petrunjelu, ali kad sam je odigrala prve večeri, dobila sam garderobu slavne Sare Bernar. To je bila velika čast koja je bila znak priznanja. Lepota je bilbord. Važno je ostati čovek i u bedi i u sjaju, i u slavi, bilo da si okružen ljubavlju ili zlobom.

Kako sačuvati duh?!

To je urođeno. Ali je pamet presudna. Nama je rođenjem dato da nam, bude lepo ali mi to ne umemo da uzmemo. Date su nam oči da vidimo lepotu, sva čula ali šta vredi nekome da prođe kroz šumu ako ne ume gledati, jer se lepota i radost prave od malih stvari. To su ti biserčići koji čine đerdan koji te krasi i štiti.

Gluma je težak posao. Ne možete ni da naslutite koliko. Glumac ima samo svoje biće, to je njegov instrument i svako veče treba potrefiti note da bi se čula kompozicija, a te note nisu napisane, one se traže svake noći kad glumac stane pred publiku i počne predstava. Glumac se mnogo troši.

Da li nešto nisam dobila što sam želela?!

Ja sam uvek dobila pre nego sam poželela!

Indira Hadžagić (Polimlje, 2002.)

 Trojica braće Ilijazi više od dve decenije „hrane“ ljubitelje dobrog domaćeg bureka. Zanat su ispekli u rodnom kraju, dokazali se u Kikindi i Užicu a najlepše godine proživeli u Prijepolju. Uprkos svemu, tradiciju očeva gotovo sigurno neće nastaviti njihova deca, a ni deca njihove dece...