Далеке 2003. године, група голобрадих дечака из ОШ „Бошко Буха“ из Ивања уписала је златним словима једно поглавље у историју школског спорта у Пријепољу. Њихов заједнички сан, који је почео на импровизованим теренима пре и после школе, прерастао је у успех о коме се и данас прича. Оно што је у почетку изгледало као безазлено надметање међу основцима, убрзо је постало једна од најлепших спортских прича у Пријепољу, сведочанство да другарство, упорност и љубав према игри могу донети резултате који се памте. Како су створене једне од најлепших успомена за ове дечаке и њихову наставницу, као и за велики број Пријепљољаца рећи ће нам управо један од дечака из екипе Немања Брајовић и наставница Ката Мрдак.
„За нас није случајно што смо били први у Пријепољу, па касније на међуокружном и окружном јер само ми фудбал играли пре школе, у школи и после школе. Сви смо се знали, што се каже, „у душу“, нас отприлике десетак. Практично да нам тренер није ни био потребан. Али наставница Ката је била све време уз нас, форсирала нас и терала да тренирамо и све ово што се касније десило је резултат тога“, почиње причу Немања.
Како је започело такмичење и кога сте морали да прво победите у Пријепољу како бисте отишли у даљи ранг такмичења?
„Ми смо тако стидљиво, ћутљиво победили на општинском такмичењу, касније на међуопштинском. Избацили смо екипу Ужица у финалу одиграном на Бостанима. Тада су из свих крајева Пријепоља дошли да нас гледају, сви су навијали за нас, а мислим и да је цело Ивање било ту. Филип Касалица је тада био у екипи Ужица, он је касније играо у Звезди“.
Како си већ напоменуо, нико се није надао да можете постићи већ толики успех, па како је даље текло такмичење?
„Следећи корак је било међуокружно у Крагујевцу. Нико се није надао да можемо то постићи, па је настао проблем око организације, а нисмо имали ни дресове. Морали смо да нађемо спонзора, па се ту појавио Драган Љујић. Школа нам је онда обезбедила преноћиште у Шумарицама. То је био први пут да смо сви заједно негде отишли, још и да спавамо, па да сутра играмо турнир. То је за нас био посебан доживљај. Сутрадан смо прву утакмицу победили. У финалу смо играли против домаћина, био је нерешен резултат, па смо морали да шутирамо пенале. Имао сам прилику да донесем победу, јер сам иначе био најбољи стрелац сваког турнира. Шутирам за победу и погодим стативу. Противници су имали већ један промашен пенал. Онда, ако победимо у финалу, требало је да играмо у Апатину на завршном турниру. То је за нас било као да играмо у Лиги шампиона. И Богдан Тешевић, сада већ покојни, шутира, погоди и ми се пласирамо даље. Организовали су нам дочек у Пријепољу, поставља се ручак, долази камера да снима, настаје опште славље“.
Како је протекло такмичење у Апатину и шта се тамо све издешавало?
„Следећи корак је како организовати Апатин, није то близу. Превоз нам је организовао Кенан Мекић комбијем. Када смо стигли, није требало да играмо први дан јер смо путовали скоро цео дан. Прву утакмицу смо изгубили, а после тога смо играли против екипе Београда. Можете мислити како је изгледала та екипа, а ми смо дошли из Ивања, не из Пријепоља, већ Ивања. Надиграли смо их. Међутим, пошто смо прву утакмицу изгубили, борили смо се за четврто место. Нико више никада није направио ни приближан успех у школском фудбалу“.
Који је твој утисак сада, после више од две деценије, када се сетиш своје екипе из основне школе и шта мислиш да је било кључно за постизање овог успеха?
„Невероватно је колико смо били јаки као колектив, увек се знало ко шта треба да ради без да тренер мора да нам каже. Нико није правио питање, свако је одрађивао свој део најбоље што је могао и знао, а радио је феноменално. Знало се: у одбрани су Денис Хурић и Дамир Бећировић, у везном реду Богдан Тешевић и Демир Кукуљац, а ја сам био у нападу. Није било ни љубоморе, ни зависти“.
Наставница и тренер Ката Мрдак додала је како су у то време сви били „залуђени“ спортом, а посебно фудбалом.
„За републичко такмичење смо радили доста. Сваки дан после школе играли смо и радили разне вежбе. Била сам гора него они. Била сам млада и без обавеза, а и сама сам се бавила разним спортовима, тренирала сам рукомет, фудбал, ишла на скијање. Ми смо сви само волели фудбал и да побеђујемо. Када смо пошли на Коловрат да играмо, предложила сам директору да пусти све ученике да дођу да нас бодре, као и кад смо на Бостанима играли. У даљем такмичењу смо имали и ситуацију која није била спортски коректна у једној утакмици. Било је можда и старијих дечака, а нама није било дозвољено да погледамо спортске књижице“, објаснила нам је Ката.
У свему их је подржавао тадашњи директор школе у Ивању Вељко Думић, иако су га, према Немањиним речима, ставили на велики трошак.
В. Кијановић
