Млади људи живот виде много лепше и лакше него што он заправо и јесте. У
стварност додају много топлине, боја и мириса, који касније обично ишчиле
или поприме потпуно другачији значај. Међутим, они најхрабрији,
најсмелији и најодлучнији ипак остваре своје снове и испуне живот прелепим
укусима. Један од таквих младих људи је и наш саговорник Миљан Ружић –
кувар.
Миљане, док си био у Пријепољу, знам да си радио у радију, бавио се
новинарством чак још као средњошколац, откуд да упишеш смер
кулинарски техничар у Економско-трговинској школи?
Што се тиче образовања, брат ми је предложио да упишем тај смер, волео сам
да кувам и још тада сам знао да у прстима имам тај осећај за припрему
укусних јела. Старији брат ме уписао у школу јер смо још тада маштали да
имамо свој ресторан где ће он радити као конобар а ја као кувар. Тачно је да
сам одувек волео новинарство и рад у медијима. У то време у другом разреду
средње, један наш радио је дао оглас да тражи водитеља и ја сам се пријавио
и прошао. Почео сам да радим на радију, умео сам да прилагодим глас
водитељском, па ме мали број пријатеља могао препознати. Свакако кад им
поновим неку рекламу или саопштење, били су задивљени. Имао сам
проблем како да ускладим обавезе у штколи и рад на радију, јер сам тада
имао шеснаест година. Толико сам заволео тај посао да сам направио уз
помоћ пријатеља Интернет радио Пријепоље који и данас ради само ја више
не радим тамо. Радио сам и у Радио Милешеви чак четири године, и за тај
радио ме везује много лепих успомена и драгих колега“.
Била су то тешка времена, радио си у ресторанима у Пријепољу, каква су
ти ту била искуства?
„Радио сам и још тада сам осетио да могу да дам свој допринос и унапредим
пословање. Осетио сам да могу и желим више, покушао сам са власницима да
разговарам и унапредим пословање, зарађујем више, али није било слуха.
Тада је било „ако ти нећеш, има ко хоће!“ Тако да сам почео да размишљам о
одласку на нека боља места где могу да припремам јела баш онако како сам
желео и на неким тржиштима где људи воле добар укус и изазове. Пријепоље
је по том питању било много конзервантивније него што је по мом укусу.Заправо, желео сам да бнаша традиционална јела да припремам на много
модернији начин“.
Да ли је наша Економско-трговинска школа била довољно добра да
направи једног врхунског кувара?
„Наша школа је била одлична. Професори су били стручни и поседовали
огромно искуство. Сећам се рецимо једног сјајног професора Газа Јуковића,
који нам је пренео богато искуство. Имали смо привилегију да најбоље
куваре и конобаре школа може да пошаље на црногорско приморје како би
стицали искуствно, нешто ново научили и зарађивали џепарац. Професор
Радован Опанчина је све то организовао. Такође, тада је у Пријепољу још
увек радио хотел Милешева, хотел Парк и тамо смо одлазили на праксу.
Нешто попут дуалног образовања. Тада је школа имала фантастичну
екипирану кухињу где су професори на практичној настави могли да нам
пренесу све своје знање и много тога да нас науче. Надам се да је тако и
данас“.
Од прве помисли да одеш, говоримо о 2017. години, до реализације плана,
колико ти је требало времена и храбрости? Како си одабрао Француску и
који град?
„Због саме ораганизације рада у ресторану у ком сам радио а и немогућности
имплементације мојих идеја и креација, почео сам да размишљам о одласку
на неко друго место. На Интернету сам нашао све, где ћу да радим и кад
почињем. Спаковао сам се и кренуо веома брзо. Пријепоље је постало
претесно за моје идеје а и осећао сам незадовољство што ништа не могу да
променим, тако да ми је то дало снагу да одем. Као мали играо сам Монопол
са другима и сећам се како сам једном купио целу Азурну обалу, и ето…
некако сам од тада тај град осећао као свој! Међутим, први посао ми је био у
Паризу у једном нашем локалу. Нисам знао Француски, али сам се сналазио
на енглеском. План је био да останем три месеца и да се вратим. Међутим,
понудили су ми да останем, јер сам се стварно борио и залагао на све могуће
начине да унапредим рад у том ресторану. То и сад радим, увек и у свакој
прилици. Било је тешко добити папире за боравак у Француској, процедура је
таква да је потребно непрекидно боравити три године у земљи. Пред крај тог
рока ми је истицао пасош тако да сам се морао вратити у Србију. Потом сам
све почео из почетка. У седам година сам породицу видео само тај један пут
кад сам мењао пасош. Појавила ми се прилика да одем на Азурну обалу, био сам сам. Човек са једним кофером и кулинарским вештинама. Кад сам стигао
у Париз, морам признати да сам се осећао као да је то моје место, као да сам
рођен ту. У Ници је још боље. Сада сам тамо и планирам још много тога да
урадим. За разлику од Париза где нас има преко сто хиљада, у Ници нас је
свега две до три хиљаде. Недељом се срећемо у нашој Цркви. Сада радим у
италијанском ресторану, тако да и ту мање наших људи срећем“.
Да ли тај занат може да се научи или је ипак потребан неки таленат?
„Као и све у животу, може да се научи и доста добро ради. Али као што
постоје уметници који имају дар од Бога за музику, сликарство и слично,
тако се и у кулинарству мора поседовати љубав и имати бар мало дара.
Осећам да поред жеље и мукотрпног рада који сам уложио у савладавање
ових вештина имам и тај осећај у прстима и могу на осећај много тога
укусног да припремим“.
Како ти Пријепоље изгледа после ових девет-десет година?
„Ту и тамо види се понешто ново, али нажалост морам рећи да ми град
изгледа прљавије. Моја породица живи у Залугу, и мени је незамисливо да
нам у граду аутобуска и железничка станица тако изгледају. Једноставно
мислим да можемо више и боље. Распитивао сам се за возни ред аутобуса и
возова. Премало је то за наше Пријепоље“.
Шта је било са сновима о ресторану у Пријепољу?
„Отишао сам и задовољан сам због таквог избора. Брат је скоро отворио
ресторан Феникс у граду и покушаће сам да оствари свој сан. Свакако топло
препоручујем посету овом ресторану, јер на менију има и нешто од онога
што радим на Азурној обали, наравно прилагођено нашим укусима и
менталитету. Иначе, моја специјалност су пасте и пице, али ово је прескуп
град за већину састојака које користим, тако да сам морао изменити рецепте.
Такође, паста је престижно јело у свету, а овде је синоним за сиромаштво и
таква јела не би могла проћи. Такође, на менију има и једна палачинка са
укусом медитерана, или криспи пилетина, тако да и они који никада нису
пробали француску кухињу и били у Француској могу осетити укус
Француске кухиње“.
Имаш ли жељу да инвестираш у Пријепоље или да се некад вратиш?
„Надам се да ће брат успети да развије посао где би било посла и за мене
једног дана. Свакако сад могу да долазим чешће, мада је и то ограничено јер
у Француској ресторан има само једног кувара и једног помоћника. Ради се
двократно и не можете јести као овде у свако време. То ме мало ограничава,
али сигурно ћу на некој од наших прелепих планина имати своју викендицу
да и у тим ретким посетама имам нешто своје, поред породичне куће.
Свакако, планирам да се вратим у Пријепоље кад се заситим и уморим од
свакодневних обавеза“.
Имаш ли неку поруку за младе људе, наше Пријепољце?
„Верујте у своје снове, будите храбри, одважни и никада не одустајте.
Небитно да ли су вам снови да кувате, свирате, нешто производите или неком
правите фризуру, увек идите ка свом циљу, пратећи своје снове. То је једини
начин да будете тамо где желите и радите оно што волите“.
Владимир Бабић
