Његош Новковић, кошаркашки тренер из Пријепоља, прошао је пут од играча у првом сениорском тиму Кошаркашког клуба „Милешевац“ до тренера млађих категорија у истом клубу. Иако је живот могао да га одведе далеко од родног града, љубав према кошарци и клубу вратила га је у Пријепоље, где је засновао породицу и наставио да спортски дух преноси новим генерацијама. Са нама је поделио како је изгледао његов кошаркашки пут, али и како изгледају данас дани једног тренера који у сваком детету види потенцијал.
На који начин си ушао у свет кошарке и када је то било?
„Тренирао сам фудбал као дечак. Игром случаја сам добио тројку из ликовног те 2001. године и тата ме казнио тиме што ми је забранио да идем на тренинге. Тако сам прешао на кошарку. У том периоду већина другара почела је да тренира код Радојице Пејовића. Тако и сада функционише, деца су боља реклама него ми сами“.
Како је даље текла твоја каријера као играча? Претпостављам да има тренутака које би посебно издвојио, па можеш да нам поменеш неке од њих.
„Био сам активни кошаркаш до 2016. године. Када је „Милешевац“ правио прве сениорске кораке, био сам део екипе. Касније сам као ветеран играо у истом клубу пре завршетка каријере. Најрадије се сећам уласка у такмичарску Другу лигу у сезони 2008/2009, потом уласка у Прву српску лигу 2013. године и освајања злата на МОСИ играма. Као тинејџер сам 2006. године у Пљевљима учествовао први пут на МОСИ играма, а неколико нас из те исте генерације били су укључени и 2012. године када смо, после 54 године, донели прву златну медаљу Пријепољу у кошарци на овим играма“.
Сада си тренер млађих категорија у оквиру Школице кошарке у „Милешевцу“. Како је дошло до твог тренерског ангажмана, сходно томе да си завршио и мастер студије у Београду, а да си радно ангажован у струци овде у Пријепољу?
„Школица кошарке је постојала од оснивања клуба, а ја сам се прикључио на позив Игора Голубовића 2019. године. Прво пола године сам радио са старијим узрастима уз Игора. Био сам му, може се рећи, помоћник. У то време је са млађим узрастима радио покојни Игор Бучевац. Већ у том периоду када се он разболео, прикључио сам се да радим са дечицом, а као тренер јуниорског тима учествовао сам у две сезоне. Сада радим са децом до пионирског узраста, односно до 14 година у оквиру Школице. Са старијим узрастима ради Игор Голубовић. Имамо између 130 и 140 дечака. Мислим да ће бити неопходно да од јесени још неко буде ангажован са нама, бар у овом узрасту са којим ја радим. Самих полазника школице има око 70. Опет, тај број зна да варира када је летњи распуст, па је најмеродавнији податак када крене школска година“.
Колико је тешко окупити децу у Пријепољу да се баве спортом, а првенствено кошарком, сходно томе да их је сваке године све мање?
„Када је у питању интересовање деце, оно варира. Дешавају се године када буде око двадесетак деце исте генерације, што у нашем времену није мали број, јер се годишње у нашој општини рађа око 300 деце. Треба узети у обзир и да највећи број деце иде на фудбал. Од њих 70, у кадетској категорији ће остати можда 10 до 15, а већ у јуниорској селекцији ће бити седам или осам. Највећи пресек деца праве између основне и средње школе. Вероватно им се тада мења интересовање, а неки се и одселе“.
Шта можеш да нам кажеш о навикама и понашању деце данас у односу на твоју генерацију у истом узрасту? Колико су се деца заправо променила и како је радити са њима сада?
„Од 2001. године, од када сам ја у кошарци, деца су се веома променила. Можда зато што им је све лако доступно, можда је и помодарство. Тешко им је одржати пажњу на потребном нивоу, тренинзи им у неком тренутку постану досадни. А можда су они и превише паметни за свој узраст. Велики утицај имају и родитељи, сада они долазе на тренинге. Пар мојих вршњака и ја смо студирали и долазили на утакмице за свој клуб у Пријепољу. Међутим, данашњој деци је већ после средње школе крај спортске каријере. Моја генерација је у дечијем узрасту имала једну лопту на десеторо деце, сада једно дете има бар десет лопти“.
Можеш ли да нам кажеш како изгледа бити породичан човек и пријатељ са једне стране, а са друге стране тренер и запослени са одређеном дозом одговорности на сваком месту?
„Да је већи град било би тешко уклопити све обавезе, али пошто је Пријепоље у питању може све да се стигне уз добру организацију. Има времена и за разоноду и све остало. Некако се у свему психички одморим, пошто сам запослен и имам породицу. Волим рад са децом, примамљиво ми је и занимљиво. Поготово када је у питању рад са малом децом, јер је њима потребна више игра него спорт“.
Важно је да знамо мишљења људи који се тренерским „занатом“ баве одређено време и који су у спорту скоро цели свој живот. Па нам стога кажи своје виђење ситуације у пријепољском спорту.
„Да имамо могућности и велико спортско друштво, по мом мишљењу, било би боље да до неке осме или девете године деца буду у једној школици спорта. После тога могу да одаберу спорт којим желе да наставе да се баве. Такође, сматрам да би било добро да имамо по један клуб у сваком спорту, како би организација активности била што боља“.
В. Кијановић
