Odrastao u Кolovratu, u okruženju ljubavi, mediteranskog temperamenta Lima i snažnih porodičnih vrednosti, naš sagovornik je iz dečačkih igara, prvih akorda i školskih uspeha izgradio život obojen i naukom i muzikom. Od rok benda „Кratak spoj“ do beogradskih scena, od operacionog stola do laboratorijskog mikroskopa — njegova životna putanja spaja talente koji se retko nalaze u istoj biografiji. Danas, kao biohemičar, muzičar i istraživač istorije medicine, on svedoči da jedan čovek može nositi više života u sebi, ako im pristupi sa istom radošću i istim poštenjem. U razgovoru nam otkriva kako je izgledao taj put, šta ga je formiralo i šta ga i danas pokreće.
Kako je počela Vaša životna priča, gde ste išli u školu, kako je izgledalo Vaše detinjstvo?
„Odrastao sam u Kamenogorskom naselju na Kolovratu gde smo brat Ljubodrag i ja bili okruženi iskrenom ljubavlju i pažnjom naših roditelja, komšija, rodbine… Odlazili smo kod bake Save u mamino selo Semegnjevo na Zlatiboru a kod strica Milovana u očevo selo Hrta.Majka Slobodanka je bila pedantna domaćica, lepa, skromna i tiha žena, čarobnica u kuhinji koja je celog života bila na usluzi svima nama. Nikad nije izgovorila ružnu reč, nikad nas nije udarila.Otac Vladimir je bio izuzetna osoba, stabilan i karakteran, sa osećajem za pravdu i pošten odnos prema svemu. Od njega sam nasledio ogromnu biblioteku, poučne priče iz života kao i neobično ime – Volođa, koje sam smatrao posebnom čašću koju tek treba da zaslužim u kasnijem životu.Najdivnije uspomene me vezuju i za školske drugove iz osnovne škole na Kolovratu (Srele, Alija, Žuna, Vide, Srdan…) kao i za nastavnike (moji razredni: Vukica Kuburović i Dragiša Matović). Školu pamtim kao ambijent koji je svakome pružao mogućnost da zadovolji svoja interesovanja i razvije talente. Bavio sam se crtanjem, maketarstvom, bio član foto-sekcije (kod nastavnika Sulejmana Pašanovića), pevao u školskom horu, završio prvi razred muzičke škole za harmoniku (kod profesora Milenka Bajića), bio sam redovni čitalac naučno-popularnog časopisa Galaksija i kolekcionar stripova kao i većina mojih drugova. „
Da li se prvo rodila ljubav prema muzici ili prema medicini?
„U srednjoj školi sam osnovao svoj prvi rock bend „Kratak spoj“ sa bratom Ljubodragom i komšijom Nebojšom Drobnjakom. Bilo je to vreme otvaranja Doma kulture (tada Revolucije). U Prijepolju su tada nastali brojni rock bendovi, slušale su se ploče svetskih i domaćih grupa. Naravno, svima nama su neposredni muzički uzor bili Zeko Bukušić i grupa Beli anđeli.U poslednjoj nedelji srednje škole sam, igrajući fudbal, zadobio povredu potkolenice. Dr Matić mi je hitno uklonio hematom koji je pretio da ugrozi mišić i cirkulaciju u nozi. Tada sam prvi put sam počeo da razmišljam o medicini i te godine sam upisao medicinski fakultet u Beogradu.“
Kako je tekla Vaša muzička a kako medicinska karijera?
„Prvih nekoliko godina studija sam se posvetio medicini ali muzika je bila sve prisutnija jer sam se nalazio u Beogradu, centru najvažnijih muzičkih dešavanja i kontakata sa drugim muzičarima, kompozitorima, producentima… Sećam se jednog višemesečnog muzičkog takmičenja POK (Palilulska olimpijada kulture) gde sam sa svojim bendom Anabela u konkurenciji 104 grupe, posle nekoliko eliminacionih ciklusa dospeo u superfinale. Završno takmičenje je bilo u KST-u i tada smo osvojili 2. mesto (posle tada veoma zapaženog benda Oktobar 1864).U bendu je sa mnom bio još jedan Prijepoljac – Zvonko Mandić, sadašnji direktor Muzeja u Prijepolju.
Nakon toga smo bili i predstavnici Beogradske rock scene u Sloveniji sa još nekoliko popularnih beogradskih bendova, nastupali u skoro svim beogradskim klubovima i na studentskim Brucošijadama.
Kasnije je usledio uzbudljiv period gde sam imao priliku da sviram sa popularnim studentskim bendom Linija fronta, sa Stivom Haningtonom, sa bendom Unučići snimio LP (pesmu Stare ljubavi sa tog albuma je kasnije obradio Dženan Lončarević), nastupao na MESAM festivalu, sa Eddy Grantom snimao reklamni spot, upoznao dosta poznatih muzičara i producenata…
Nekoliko godina sam uživao u takvom načinu života dok nisam shvatio da je to čime se bavim ustvari estrada, industrija zabave. To je bio momenat odluke da se potpuno posvetim medicini.Moj današnji kolega i drug iz detinjstva dr Sead Sadiković mi je tada obezbedio mesto u studentskom domu i bio prava podrška u učenju i polaganju preostalih ispita. Nekad u šali kaže da mi je upropastio muzičku karijeru ali obojica znamo koliko sam mu zahvalan za pravu prijateljsku podršku.“
Na čelu ste laboratorije u Prijepolju — možete li nam ukratko opisati kako izgleda jedan Vaš radni dan?
„Pre svega, želim da naglasim da sa radošću idem na posao. Svaki dan je uzbudljiv, novi izazov. Rutina je samo u osećaju sigurnosti do kojeg sam došao nakon mnogo godina učenja i iskustva. Ja sam specijalista kliničke biohemije i priznajem da sam ovu specijalizaciju odabrao na sugestiju svoje supruge Violete. Ona takođe radi u laboratoriji kao diplomirani hemičar, obično kažem – moja desna ruka i najveći kritičar na poslu i u kući.
Posao u laboratoriji je specifičan, odvija se kroz timski rad na osetljivim aparatima. Biohemičar pregleda i verifikuje sve rezultate u skladu sa uputnom dijagnozom, prethodnim vrednostima iz baze podataka ili sa povezanim analizama koje ukazuju na pojedina oboljenja, vrši konsultacije sa ordinirajućim i izabranim lekarima o dodatnim analizama, tumači vrednosti pojedinih analiza, daje napomene o značaju pojedinih vrednosti, obaveštava o kritičnim vrednostima. Iduće godine ispunjavam uslov za odlazak u penziju i sa ponosom mogu da kažem da ostavljam laboratoriju u najboljem mogućem stanju. Naša laboratorija je jedna od retkih u kojoj nema zakazivanja, jedina u Zlatiborskom okrugu koja pored OB Užice rutinski radi sve osnovne imunohemijske analize (hormone i tumor-markere).“
Da li se u radu u laboratoriji i u muzici prepliću neki zajednički principi — poput discipline, koncentracije, pažnje na detalje?
„Naravno. Laboratorijski rezultat je dragocen podatak do kojeg se dolazi kroz sistem sigurnosti, stroga pravila, matematičku preciznost. Većina analiza predstavlja hemijski proces promene u jedinici vremena. Analize se tumače u skladu (harmoniji) sa drugim analizama, posmatra se pacijent kao celina. Tako i u muzici postoji strogi sistem pravila, sve je u funkciji ritma i različitih melodijskih linija koje zajedno čine harmonijsku celinu.“
Poznato je da ste autor ili aranžer u više programa i pesama koje su izvođene u Prijepolju — koji projekat Vam je ostao najdraži?
„Radio sam više projekata vezanih za Prijepolje: Malo ko zna da je već godinama uvodna numera na Svetosavskim akademijama moja obrada Himne Svetom Savi. Takođe sam radio nekoliko dečijih pesama posvećenih Svetom Savi, himnu osnovne škole „Milosav Stiković“ na Kolovratu, pesmu „Momče Prijepoljče“ sa Slavkom Terzićem, aranžmane za Himnu navijača fudbalskog kluba Polimlje i nekoliko dečijih pesama dr Mirsada Durana, pesmu „Ko nekad“ na LP ploči grupe Trag, Srđana Kuveljića, deo aranžmana za pesmu „Prijepolje iz mladosti moje“ Ulvije Mušovića i Miška Divca. Izdvojio bih jedan originalan projekat koji je još u toku – u poslednje vreme sam komponovao veći broj pesama na stihove našeg pesnika Dragoslava Bata Babića, koje sam par puta izvodio u okviru poetsko-muzičkih večeri u Muzeju u Prijepolju.“
Kako izgleda proces stvaranja jednog aranžmana — od prve ideje do izvedbe?
„Svoje pesme obično radim sa kompletnim aranžmanom koristeći par muzičkih softvera (uglavnom Cubase) za programiranje a gitare snimam uživo. Nekad se cela pesma pojavi u par minuta, nekad su potrebni dani ili meseci.“
Kakav je po Vašem mišljenju kulturni život u Prijepolju danas — ima li dovoljno prostora za umetnike i stvaraoce?
„Ustanove kulture u Prijepolju pružaju dovoljno prostora za sve umetnike i stvaraoce. Posebno sam oduševljen radom Muzeja u Prijepolju koji redovno organizuje originalne i raznovrsne sadržaje.S druge strane, mislim da postoji nedostatak stvaralaca odnosno motiva ili hrabrosti umetnika da se predstave javnosti. Znam da i među mojim kolegama ima umetnika čija dela zavređuju pažnju javnosti i lično ih podržavam u tome da lepotu svog stvaralaštva podele sa drugima.“
Kako biste opisali sebe — više kao racionalnog naučnika ili kao umetničku dušu?
„Pre svega, osećam se kao ostvaren porodičan čovek. Sve što radim proističe iz porodične harmonije u kojoj je prisutna i ona nevidljiva hemija i alhemija između mene i supruge. Drago mi je da su deca nasledila ono najbolje od nas. Svi su bolji muzičari od mene. Najstariji sin Filip je lekar, svira klasičnu gitaru, mlađa ćerka Jelena je apsolvent na Farmaceutskom fakultetu u Novom Sadu, svira klavir. Starija ćerka Ana je pijanista, profesor klavira u Grazu u Austriji.“
Šta biste poručili mladima koji pokušavaju da pronađu ravnotežu između posla, hobija i svojih strasti?
„Reći ću nekoliko životnih istina koje često ponavljam kao poruku svima onima koji žele da čuju: Ne izbegavajte da idete težim putem, više ćete naučiti. Trudite se da date svoj maksimum, dobićete samo onoliko koliko ste dali. Sve u životu treba raditi sa strašću i iz ljubavi. Samo tako ćete biti uspešni. Ali, nijedan uspeh ne vredi ako ga ne podelite bar sa još jednom osobom.“
Od školskih horova do rok scene, od studentskih bolnica do savremeno organizovane laboratorije — njegov put je dokaz da se strast može živeti paralelno u više oblasti, ako je prati posvećenost. Iza svakog akorda i svake analize stoji čovek koji veruje u rad, znanje, porodicu i lepotu stvaranja. Njagova priča pokazuje da uspeh nije odredište, već trajna spremnost da učimo, delimo i rastemo. U toj sintezi muzike, nauke i ljudskosti, on nastavlja da ostavlja trag — tih, precizan i duboko iskren, kao rif koji ostane u sećanju dugo posle poslednjeg tona.
Anja Puzović
