“Sve je isto, staro… Samo, kao prije, ne čuje se hitri točak da udara; Kô bol jedan što se u dnu duše krije, ostavljena ćuti vodenica stara…”(Aleksa Šantić).
Ni jedan grad u okruženju nije za tako kratko vreme doterao svoj urbani lik kao što je to Sjenica. Pešačka zona, luksuzni hotel, javni parking, kružni tokovi, škola, šetalište, staze za nordijsko skijanje, izletišta…No, ima nešto i u čuvanju onoga što svedoči o autentičnom, o životu koji teče i traje. U to stanu te neke male priče, koje vode ka vodi. I tako, ovog proleća, starosedeoci me vode na jedno od onih mesta koje prosto blistaju na suncu. Uostalom, izvorište reke Vape je za Sjeničake „izvor života“ jer su decenijama upravo sa ovog izvora pili vodu. I dok ono poljsko cveće što niče oko vode liči na kakav nadaleko čuveni sjenički ćilim, ipak na celoj toj slici dominira kamena vodenica. Kad se priđe, ono što začudi je da radi. Malo potom, dok omaha osvežava, prilaze čovek na biciklu. Pozdravljanje kako dolikuje, raspitivanje. Vodenica porodice Kalemper tu traje i traje i ne prestaje. Samo što nekada žito stizalo sa mnogih imanja, a sada vodenica melje za lične potrebe. Bilo, veli stasiti Sjeničak, kome se teško godine mogu odrediti, dosta vodenica. Ali, eto, nema više. Ta jedna ostala tu na izvoru Vape…
…Ni jedna grad u okruženju s kraja sedamdesetih godina prošlog veka nije za tako kratko veme doterao svoj moderni urbani lik kao što je to bilo Prijepolje. Istina, rušilo se i ono što nije trebalo, ali i gradilo se. Motel, hotel, Dom revolucije, parkinzi, stambeni blokovi, luksuzne prodavnice…I tih osamdesetih, do Mileševa ne bi uz put skoro ni jedne kuće. Ali beše Mitrovića vodenica. I sada je, kažu, aktivna. Beše jaz koji još malobrojni preostali Prijepoljci pamte. Behu vodenice…U nekim zemljama upravo su mlinovi davno postali zaštitnmi znak, uređeni i preuređeni u hotele, restorane…Priča o vodenicama ima tu neku iskonsku dimenziju povezanu sa pričom o hlebu.Klaparanje vodeničkog točka ima posebno mesto čak i u dijapazonu zvukova i ritmova podneblja. “Vodenica: voda, kamen i drvo. Dok su odvojeni ništa se uzbudljivo i posebno ne događa. Tek kada ih vešta ruka dovede u odnos da sarađuju nastaje čarolija. Dotle trom i težak nepomičan kamen, gonjen vodenom snagom, odjednom oživi, zavitla se kao da je dobio krila i skoro samo što ne poleti. Voda, to čudo prirode daje kamenu moć i snagu da pokaže šta može i šta ume. A on, eto, može da se okreće, da se vitla i melje zrnevlje na čovekovu radost i sreću. I ne samo da melje zrnevlje različitog žita i da ga pretvara u različito brašno već i da proizvodi bogate različite zvuke i da ih pretvara u pravu čudesnu melodiju. Radost kamena dolazi od njegovog živog obrtaja a melodičan zvuk vode je od njene velike žurbe da što pre stigne do točka i pokrene njegovu snagu“. Slikovit zapis.
Kažu da je do početka sedamdsetih godina minulog veka u našem kraju bivalo i po 50 vodenica. Mlelo se brašno, valjalo sukno. Ostala mi je u sećanju priča o rabošu kojim se označavalo ko je donosio sukno na obradu. Greške nije bilo. Najviše vodenica bilo je na Mileševki ali i na Seljašnici i Sopotnici. Vodenice su pripadale mesnim seljacima ali i bogatim trgovcima koji su organizovali ovaj unosan posao. Bile su jednoobrazne, zidane od kamena i drveta,sa jednim ili dva vitla. Sećanja Prijepoljaca svedoče da je u samom kanjonu Mileševke nekada bila čuvena vodenica braće Rada i Sima Cvijovića. Negde 1947.godine kada je izgradnjom puta oštećena, prestala je da radi. Nizvodno, bivalo je još i po desetak vodenica. Jedna koja je dugo trajala bila je vodenica Jusufa Inajetovića. Sklonjena, među mileševskim tišacima i vrbacima, ova vodenica je radila sve negde do sredine osamdesetih godina prošlog veka. Ipak, jedna od najpoznatijih do danas ostala je vodenica čuvenog gazde Pavla Mitrovića. Imala je dva vitla i prema saznanjima u posedu je ove porodice stotinu godina. Polako nizvodno stižemo i do Bostana gde beše još jedna čuvena vodenica čiji je vlasnik bio Žarko Vukašinović, ali se u narodu zvala Ivankina vodenica. Do sedamdesetih godina prošlog veka vodenica je bila veoma posećena jer je bila nedaleko od grada. Zatičem tako sliku s kraja šezdesetih:konjić natovaren teškim vrećama, masivno urađenim u čuvenim radionicama mutavdžija, koji su pravili te vreće od kozje dlake, sa preoznatljivim šarama majstor, ide prema Ivankinoj vodenici da bi se samlelo nešto kukuruza sa porodičnog imanja u Zalugu za lične potrebe. Na slici je moj ponosni đedo Zaimaga i ja, njegova unuka sa kikicama i prutićem za nestašnog konjića, idemo od naše kuće kod Velike džamije do Bostana što je devojčici koja još nije bila pošla ni u školu izgledalo kao kakav karavnski put. Sećam se i vodenice i zvuka i razgovora kraj jaza i povratka putem kraj Mileševke…Na ulazu u sadašnji Park heroja kultivisan pre pola veka, bila je jedna od najvećih i najboljih vodenica u kraju Adembega Hašimbegovića. Pričalo se da je podignuta negde u 18.veku, obnovljena je posle velike poplave nekako s kraja 19.veka.Mlela je, kaže priča, i po osam tovara žita za 24 sata.I ispod Sahat kule, gde je sada hotel Park beše vodenica. Na fotografijama se vidi taj jaz koji je prolazio duž celog Vakufa i drvevi mostić preko jaza. Vodenica je bila Vase Vukosavljevića i radila je sve do izgradnje hotela. I u našoj priči stižemo do samog ušća Mileševke, tamo gde su sada zgrade. Tu je bila vodenica porodice Lončarević koja se generacijama bavila ovim poslom. Srušena je kad je počela izgradnja keja kraj Mileševke.
Naravno, nećemo otići sa Mileševke a da ne ispričamo priču o manastirskoj vodenici. O njoj je ostalo svedočanstvo iz popisa dobara Sanžaka vilajeta Hercegovine koji je obavljen pod rukovodstvom Mevlana Muja i pisara Pir Muhameda od 1475. do 1477.godine. Izvor veli:“Kaluđeri koji stanuju u ovom manastiru posjeduju carsku odluku da su odavnina stalno prema zakonu oslobođeni i oprošteni od harača i ispendže i da im se niko ne miješa u ono što posjeduju, u njihove kulukčije, vinograde, bašče i mlinove koje su stalno uživali“. U kalendaru lista za srpsku mladež „Golub“ iz 1887.godine piše da vodenica u manastiru radi. S kraja tridesetih godina inženjer iz Sarajeva Mustafa Slijepčević uradio je i eleborat o izgradnji kombinovanog postrojenja-strugare, mlina i električne centrale. Manastirska vodenica prestala je da radi 1983.godine.
Rekosmo, da je dosta vodenica bilo i na sopotničkoj reci. Valjarice su i sada atrakcija ovog živopisnog sela. Postoje porodice koje su se tradicionalno bavile vodeničarskim poslom. To su:Vukašinovići, Tmušići, Milikići, Vulovići. Poslednja vodenica u Sopotnici koja je radila pripadala je Milomiru Vukašinoviću. Ostala je zapisana i lepa priča o vodenici porodice Juković iz Gostuna. Zabeleženo je 1967.godine da se smatra najstarijom u celom kraju. Niko nije pamtio kada je izgrađena. Najkarakterističniji bio je drveni koš u koji je moglo da stane 35 kilograma žita. Zvali su ga „grčki koš“ jer je bio stariji i od same vodenice. Porodično predanje veli da je možda bio star i svih 500 godina, jedinstven po tome što je sagrađen od jednog komada drveta, izdubljenog hrasta, bez i jednog eksera. Bio je tada viđen za etnološku zbirku budućeg prijepoljskog muzeja. I u tim zapisima o vodenicama ostala je i ona u Stranjanima koja nikada nije proradila. Ostao je u sećanju i prvi električni mlin sagrađen na Jabuci. Na slikovitom mestu skrivala se na jazu i vrlo rustikalna vodenica na Kosaćanki. Tragajući za imenima vodeničara koji su nekada imali uredno „registrovanu delatnost“ dođoh do podatka da su se tridestih godina prošlog veka vodeničarskim zanatom bavili i vodenice imali: na Kolovratu Džemail Mostarac, u Velikoj Župi Boro Minić i Potežice, u Zvijezdu Mujo Jusović i Gliša Veseličić.
Uglavnom, priča o vodenicama u ovom kraju završiće se pre pola veka. Ima u tim pričama nešto mistično ali i nešto iskonsko. Tragova malo, sećanja blede. A, da, novo vreme umesto vodenica gradi minihidrocentrale.
Tekst i fotografije: Indira Hadžagić
